Magla se pružala poput pokrova između sivih kamenih nadgrobnih spomenika. Marko je stajao tamo, nepomičan, lice mu je nosilo bol koju vreme nije uspelo da izbriše. U drhtavim rukama držao je portret Helene, svoje supruge koja je preminula pre deset godina. Svaka suza koja mu je klizila niz obraz nosila je težinu jedne decenije usamljenosti.
Pored njega, devojčica sa uznemirujuće čistim pogledom posmatrala je fotografiju. „Zašto plačeš pred slikom moje mame?“ tiho je upitala.
Marku se srce sledilo. „Tvoja majka? Ona je bila moja žena, mali anđele. Otišla nas je pre mnogo vremena.“
Ali dete nije delovalo potreseno. Zagonetan osmeh obasjao joj je lice. „Ne, nije otišla. Dolazi po mene iz škole svaki dan. Ako mi ne veruješ, pođi za mnom.“ Bez čekanja, potrčala je niz šljunkovitu stazu, gotovo nestajući u gustoj magli.
Obuzet mešavinom straha i lude nade, Marko je počeo da trči. „Sačekaj!“ vikao je, dok mu se glas gubio u vlažnom vazduhu. Pratio ju je do izlaza iz groblja, gde su se kovane kapije otvarale ka maloj kaldrmisanoj ulici.
Na kraju ulice, ispred kapije vrtića, figura je stajala pod treperavim uličnim svetlom. Marko se naglo zaustavio, bez daha. Žena se polako okrenula. Njene crte bile su iste kao na portretu, ali su joj oči sijale novim životom.
Devojčica je potrčala ka njoj i uhvatila je za ruku. Žena je pogledala Marka pogledom ispunjenim beskrajnom nežnošću. Nije ništa rekla, već je prislonila prst na usne, kao da čuva svetu tajnu. Zatim, pred Markovim zaprepašćenim očima, magla se iznenada razišla, odnoseći ženu i dete u naletu svežeg vetra.
Marko je ostao sam, ali bol koja mu je stezala grudi nestala je. Na tlu, tačno tamo gde su stajale, pronašao je mali svež cvet, još uvek prekriven rosom. Tada je shvatio da ljubav nikada zaista ne umire; ona samo menja oblik kako bi bdela nad onima koji ostaju. Vratio se kući, sa srcem konačno u miru, znajući da Helena nikada nije daleko.
