Mrzela sam ženu svog sina od prvog trenutka kada ju je doveo u naš dom, iako sam tada sama sebi objašnjavala to „zdravim razumom” i „majčinskom intuicijom”. Stajala je preda mnom previše tiha, previše jednostavna, u jeftinoj jakni, sa očima koje su stalno bežale nadole, kao da se unapred izvinjava samo zbog svog postojanja, i upravo me je to najviše nerviralo.
— To je ona? — upitala sam sina hladno, čak ni ne pokušavajući da sakrijem razočaranje.
Klimnuo je glavom. I u tom trenutku sam prvi put osetila da više ne pripada potpuno meni.
Bila je obična devojka, tako sam je odmah ocenila, bez posebnog sjaja, bez sigurnog glasa, bez tog „nivoa” koji sam zamišljala pored svog sina. Svaki njen pokret samo je pojačavao moj unutrašnji otpor: trudila se da bude nevidljiva, govorila je tiho, ponekad bi se spetljala u rečima i postiđeno se osmehivala, kao da se plaši da kaže nešto pogrešno.
Jednom za večerom nisam izdržala i oštro sam pitala:
— Jesi li se ti uopšte normalno školovala?
Zaledila se. Polako je spustila pogled. Nije ništa odgovorila.
A moj sin ju je tada prvi put uzeo za ruku predamnom.
— Ne razgovaraj tako s njom — rekao je mirno, ali odlučno.
I tada sam shvatila da ga ne gubim postepeno, već odmah i potpuno.
Svakim danom bila sam sve hladnija prema njoj. Ona je, naprotiv, pokušavala da bude od pomoći: kuvala je, spremala, donosila čaj, tiho pitala šta je potrebno u kući, ali ja sam to smatrala nečim podrazumevanim, ne dajući joj nikakvu šansu da „postane jedna od nas”.
— Mama… gde je so? — upitala je jednom oprezno u kuhinji.
I ta reč „mama” eksplodirala je u meni iznutra.
— Nisam ja tvoja majka — rekla sam oštro. — I ne usuđuj se da me tako zoveš.
Ništa nije odgovorila. Samo je tiho spustila kašiku i izašla iz kuhinje.
Iste večeri sin je prvi put povisio glas na mene.
— Razumeš li da je uništavaš?
— Ja samo govorim istinu — odgovorila sam hladno.
Ali te noći, kada sam ostala sama, prvi put sam osetila da moja „istina” zvuči prazno čak i meni samoj.
Posle se sve promenilo iznenada. Trovanje, oštar bol, mrak, sirena hitne pomoći… gotovo ničega se ne sećam, osim osećaja da mi svet izmiče pod nogama.
A kada sam otvorila oči u bolnici, prva osoba koju sam ugledala bila je ona.
Moja snaja.
Sedela je pored kreveta. Umorna, crvenih očiju, drhtavih ruku, ali nije otišla ni na trenutak.
— Probudili ste se… — prošaptala je i odmah pozvala doktora.
Tokom narednih dana gotovo je živela u bolnici. Viđala sam je stalno: donosila je topao bujon, razgovarala sa lekarima, sedela pored mene u tišini kada mi je bilo loše i jednostavno bila tu, čak i kada nisam mogla ništa da kažem.
I jedne noći probudila sam se i čula njen glas u hodniku:
— Molim vas… uradite sve što možete… samo neka ozdravi… znam da me ne voli… ali ona je moja porodica…
Zaledila sam se.
Reč „porodica” pogodila me je najjače, jer je ja nikada nisam tako posmatrala. I prvi put nisam osetila bes, već stid.
Zatvorila sam oči da niko ne vidi moje suze.
„A šta ako je ta ‘obična devojka’, kako sam je nazivala, zapravo bolja od mene?” — pomislila sam prvi put.
Nakon izlaska iz bolnice počela sam drugačije da gledam na nju. Videla sam koliko se muči, a ipak je i dalje vodila domaćinstvo, brojala novac, čekala mog sina s posla, brinula se o njemu i o meni, ne tražeći ništa zauzvrat.
Moj sin je pored nje postao drugačiji: smireniji, odgovorniji, sigurniji u sebe. Imao je posao, stabilnost, budućnost.
— Ona je jaka žena — rekao je jednom moj muž.
Dugo sam ćutala.
— Da… jaka — odgovorila sam konačno.
Ali ono najteže došlo je kasnije.
Slučajno sam čula njen telefonski razgovor u kuhinji.
— Ponekad me to boli… ali razumem je… ona se jednostavno plašila da ne izgubi sina…
Zaledila sam se iza vrata.
Nije me mrzela. Čak ni tada. Čak ni posle svega.
I te večeri, kada je ponovo tiho upitala:
— Mama… gde je so?
Prvi put sam se nasmešila.
— Na stolu je, dušo…
I u tom trenutku sam shvatila koliko je lako ceo život grešiti u vezi s ljudima, ako ih posmatraš ne srcem, već sopstvenim strahom.
