Evo prevoda ove dirljive priče na srpski jezik. Zadržao sam prirodan, književni ton kako bi emocije iz teksta bile u potpunosti prenete.
Baka u starom, iznošenom kaputu polako je prišla vratima skupog restorana i zastala na trenutak, kao da se dvoumi da li uopšte treba da uđe unutra. Iza stakla su blistali lusteri, tiho je svirala muzika, čule su se čaše, a ljudi u skupim odelima i haljinama izgledali su kao da pripadaju nekom sasvim drugom svetu. Ipak, otvorila je vrata i ušla. Nekoliko pogleda odmah se okrenulo prema njoj.
— Vidiš li ovo? — tiho se podsmehnuo muškarac za stolom.
— Verovatno je pomešala adresu — odgovorila je žena uz blagi osmeh.
Baka je napravila nekoliko koraka, čvršće privijajući uz sebe staru torbu. Konobarica joj je brzo prišla i, ne skrivajući hladan pogled, rekla:
— Izvinite, ali danas je sve rezervisano.
— Ali tamo ima slobodnih stolova… — tiho je odgovorila baka.
— I oni su zauzeti — prekinula ju je konobarica.
Baka je već htela da se okrene, kada im je iznenada prišao muškarac u elegantnom odelu. Celo osoblje se odmah uspravilo.
— Šta se dešava? — upitao je mirno.
Konobarica se blago uznemirila:
— Gospodine vlasniče… došla je bez rezervacije, rekla sam joj da nema mesta…
Muškarac je pogledao baku. Nekoliko sekundi je ćutao.
— I jednostavno si nameravala da je izbaciš? — tiho je upitao.
— Pa… da, naš restoran je na visokom nivou…
Vlasnik je podigao ruku:
— Nivo restorana ne meri se odećom gostiju.
Okrenuo se prema baki:
— Dobro veče. Molim vas, pođite sa mnom.
Baka se zbunila:
— Ja… nisam htela da smetam. Mogu već da idem.
— Nikome ne smetate — rekao je mirno. — Vi ste gost.
Lično ju je odveo do stola pored prozora. Salom su ponovo počeli da se šire šapati.
— Ko je ona uopšte?
— Zašto ju je on smestio tamo?
Baka je pažljivo sela. Skinula je kaput i uredno ga složila pored sebe. Vlasnik restorana joj je lično odmakao stolicu:
— Ovde će vam biti udobno.
Tiho je rekla:
— Hvala vam… nisam navikla na ovakav tretman.
Blago se nasmešio:
— Onda je vreme da se naviknete na normalno.
Pružio joj je meni:
— Izaberite sve što želite.
Dugo je gledala stranice, a zatim konačno rekla:
— Želela bih pečurkastu supu… patku u sosu od nara… i čašu crnog vina.
Konobarica koja je stajala pored nije mogla da se suzdrži:
— Izvinite… ali to je prilično skupo…
Vlasnik ju je oštro pogledao:
— Ovde radite da služite goste, a ne da procenjujete njihovu platežnu moć.
Konobarica je oborila pogled:
— Izvinite, gospodine direktore…
Okrenuo se prema baki:
— Sve će biti pripremljeno na najbolji mogući način.
Kada je hteo da ode, baka je tiho rekla:
— Mladiću… mogu li nešto da ti kažem?
Klimnuo je glavom:
— Naravno.
Ćutala je trenutak, a zatim jedva izustila:
— Lekari su mi nedavno rekli… da imam neizlečivu bolest. Ostalo mi je još malo vremena.
Vlasnik restorana se na trenutak ukočio.
— Veoma mi je žao što to čujem…
Mirno je klimnula glavom:
— Provela sam život živeći za druge. Za decu, unuke… stalno sam nekome pomagala. A onda sam shvatila da za samu sebe gotovo ništa nisam učinila.
Pogledala je kroz prozor:
— Danas sam samo želela da se osećam kao običan čovek. Ne kao teret. Ne kao problem.
Vlasnik je tiho seo na susednu stolicu, držeći pristojnu distancu:
— Niste teret. Vi ste osoba koja je predugo zaboravljala na sebe.
Baka se blago nasmešila:
— Čudno je to čuti na ovakvom mestu.
Odgovorio je:
— Upravo ovde to i treba da se čuje.
Nakon nekoliko minuta doneli su joj narudžbinu. Zajedno sa glavnim jelom poslužili su i desert.
— Ovo je od šefa kuhinje — rekao je. — I… lično od mene.
Baka je bila iznenađena:
— Za mene?
— Da — mirno je odgovorio. — Danas ste vi naš najvažniji gost.
Po prvi put posle dugo vremena iskreno se nasmešila i tiho rekla:
— Hvala vam… što se niste okrenuli od mene.
Blago je pognuo glavu:
— Hvala vama… što ste nas podsetili šta znači biti čovek.
I dok je ona polako jela, podsmesi u sali su postepeno utihnuli. Neko je skrenuo pogled, neko se zamislio, a neko ju je prvi put pogledao ne kao „čudnu staricu“, već kao čoveka koji takođe ima svoju priču.
