Baka je u šumi pronašla zamku i medvedića koji je bio uhvaćen u njoj: spasila je zver, a nije mogla ni da zamisli šta će joj se dogoditi samo nekoliko minuta kasnije. 😨😱
Baka je živela na samoj ivici šume. Kuća je bila stara, penzija mala, a novca je jedva bilo čak i za lekove. Zato je svake jeseni i proleća morala da ide u šumu po pečurke i bobice. Znala je da je to opasno, ali nije imala izbora.
Tog dana je, kao i obično, prebacila preko glave iznošenu maramu, uzela staru platnenu torbu i krenula poznatom stazom. Šuma je bila tiha, vlažna posle noćne magle. Pod nogama je šuštalo prošlogodišnje lišće, a negde u daljini je kucao detlić. Sve je delovalo poznato i mirno.
I odjednom je čula čudan zvuk. U prvi mah joj se učinilo da plače dete. Zvuk je bio promukao, jadan, kao da neko tiho jeca. Baka je zastala. Srce joj se neprijatno steglo. Polako je krenula ka zvuku, trudeći se da ne pravi buku.
Posle nekoliko koraka ugledala ga je.
Mali medvedić je sedeo u žbunju i trzajući se pokušavao da se oslobodi. Šapa mu je bila stegnuta u gvozdenoj zamci. Metal se zario u krzno i kožu, krv se već osušila na smeđem krznu. Pokušavao je da reži, ali je ispuštao samo jadno cviljenje.
Baka je shvatala da je to zamka krivolovaca. I znala je da negde u blizini može biti medvedica. Ali nije mogla da ode.
Tiho je progovorila medvediću, kao da je uplašeno štene. Oprezno mu je prišla, skinula maramu sa ramena i prebacila mu je preko njuške da je ne ujede iz straha. Ruke su joj drhtale, prsti je nisu slušali, ali je ipak napipala mehanizam zamke.
Detaljnije
Suveniri sa životinjama
Istorijske mape
Usluge genealoga
Metal je bio tvrd. Morala je da se osloni celom težinom. Zamka je zaškrgutala i otvorila se. Medvedić je naglo izvukao šapu i uzmakao unazad, teško dišući.
Baka je kleknula, pokušavajući da dođe do daha.
I u tom trenutku iza njenih leđa je pukla grančica. A nekoliko minuta kasnije s bakom se dogodilo nešto neočekivano 😨😯 Nastavak u prvom komentaru 👇👇
Polako se okrenula.
Na nekoliko metara stajala je medvedica. Ogromna, tamna, nepomična. Gledala je pravo u staricu. U pogledu zveri nije bilo zbunjenosti, samo napetost i spremnost.
Baka nije potrčala. Znala je da ne bi stigla daleko. Samo je polako spustila pogled i tiho prošaputala: „Nisam želela zlo.“ Medvedić je prišao majci i prislonio se uz njen bok. Zatim se iznenada osvrnuo ka baki, kao da nešto objašnjava.
Medvedica je napravila korak napred. Bakino srce je zastalo.
Ali zver se nije bacila na nju. Dugo je gledala ženu, zatim tiho frknula, okrenula se i odvela mladunče u gustu šumu.
Baka je još dugo sedela na hladnoj zemlji, nesposobna da ustane. Tek kada je šuma ponovo postala obična i tiha, shvatila je da je živa.
I u tom trenutku je jasno osetila da su je u toj šumi poštedeli.
