Da bi se osvetio svojoj ženi, muž je prodao svoj deo kuće prvom beskućniku na koga je naišao, a sam je sa ljubavnicom odleteo na more 😨😱 Ali nije ni slutio kakvo mu je iznenađenje žena pripremila.
— Upoznaj, draga, ovo je naš lokalni beskućnik, — sa odvratnim osmehom rekao je muž, otvarajući vrata i puštajući u stan mršavog, neurednog muškarca u staroj jakni. — Od sada će živeti u našoj kući. Nahrani ga, obuci ga u novu odeću. Možeš čak i da se udaš za njega.
— Šta radiš? O čemu uopšte pričaš? — pobledela je žena.
— Zasitao sam se tebe, — odmahnuo je rukom. — Odlazim drugoj, mlađoj i lepšoj ženi. A ti ćeš ovde da propadneš, nije me briga. Od ovog braka meni je bio potreban samo sin, a on je već odrastao, moj život je još predamnom. Zbogom, draga.
Dan ranije muž je brzo kod poznatog notara pripremio ugovor: zaista je prodao svoju polovinu stana „prvom koji naiđe“ — beskućnom Viktoru, kojeg je uhvatio pored supermarketa i kupio za bocu i nekoliko hiljada.
Mužu je izgledalo da je to genijalna osveta: sada žena po zakonu mora deliti stan sa skitnicom. Predavši Viktoru izgužvanu fasciklu sa dokumentima, zalupio je vratima i već posle par sati sedeo u avionu pored svoje našminkane ljubavnice, sanjajući o moru i novom životu.
Ali kada se muž vratio kući, čekala ga je strašna osveta odbačene žene 😱😨 Nastavak u prvom komentaru 👇👇
Kada su se vrata zatvorila iza njega, žena je nekoliko minuta samo stajala u hodniku, slušajući kapanje vode iz slavine u kupatilu. Zatim je duboko udahnula i okrenula se gostu.
— Kako se zovete? — umorno je upitala.
— Viktor, — neodlučno je odgovorio muškarac, premeštajući težinu s noge na nogu. — Ja… odoh, ako šta.
— Ne, Viktor, — nežno je rekla žena. — Sada ćete ići pod tuš, pojesti nešto, a onda ćemo razgovarati.
Nekoliko sati kasnije, pred njom više nije sedeo prljavi beskućnik, već umoran, ali sasvim običan muškarac u njenoj staroj sportskoj dukserici. Žena je rasporedila po stolu papire koje je on ranije gnječio u rukama.
— Razumete, — rekla je, — po dokumentima ste sada vlasnik polovine stana… ali i sami znate da su vas samo iskoristili.
Viktor je krivicom spustio pogled.
— Rekao je da mu je svejedno, samo da mi pokvari život…
— A meni nije svejedno, — odlučno je odgovorila žena. — Hajde ovako: ja ću vam pomoći da izađete s ulice, sredićemo vam sobu u prihvatilištu, kupićemo odeću, a vi ćete tu polovinu preneti na mene. Pošteno.
Nedeljom dana kasnije, već su sedeli kod notara. Viktor je potpisao darovnicu, primio od nje normalan novac i uputnicu za rehabilitacioni centar.
U međuvremenu, žena se bavila i drugim stvarima: sakupila je muževe stvari u kante za smeće i odnela ih u isto prihvatilište, prenela automobil na sebe.
U njegovu kancelariju je sama pozvala: mirno je objasnila da se muž u poslednje vreme čudno ponaša, zaboravlja važne stvari, prodaje imovinu za male pare, napustio je porodicu i otišao nepoznato gde. Uprava je brzo donela zaključke: „nepouzdanog“ zaposlenog privremeno su udaljili, a zatim i otpustili.
Muž je za sve saznao tek posle dve nedelje, kada je na moru ponestalo novca, a kartica je iznenada prestala da radi. Ljubavnica, ne izdržavši, odletela je ranije — problemi joj nisu bili potrebni.
Uvredjen i besan, vratio se kući, siguran da će sada „svima pokazati gde im je mesto“. Ali kada je prišao ulazu, nije prepoznao sopstvenu kuću: na vratima stana bila je druga brava.
