Zovem se Alison Kenedi i slobodna sam grafička dizajnerka u Bostonu, gradu čije kaldrmisane ulice šapuću istoriju. Pre četiri godine izgubila sam muža u saobraćajnoj nesreći, iznenadnom i brutalnom prekretnicom koja me bacila u duboku tugu. Od tada sama odgajam svoju šestogodišnju ćerku, Kloi. Tuga je bila stalna, ali morala sam da ostanem snažna zbog nje. Teško mi je bilo uskladiti posao i majčinstvo, prelazeći svaki dan kao hodajući po žici iznad nemirnog mora.
Pre tri godine, u jesen, nešto se promenilo. Upoznala sam muškarca u jednom kafiću u kraju, mestu koje je mirisalo na prženu kafu i bilo protkano diskretnom nadom. Zvao se Brent Kenedi. Smiren, nežan i pažljiv, upravo se doselio iz Čikaga i govorio je o novom početku sa melanholičnim osmehom koji je probudio moju radoznalost.
