Starija žena, obučena u iznošenu i skromnu haljinu, ušla je u luksuzni restoran. Iza nje su se zatvorila vrata, a topla svetlost lusterâ osvetlila je salu s belim stolnjacima i sjajnim posuđem. Na ulazu ju je zaustavila recepcionerka, uzdržano i strogo:
— Bako, ovo je veoma skupo mesto. Da li ste sigurna da ćete moći da platite?
— Znam, imam novca — mirno je odgovorila žena, ne krijući blagi osmeh.
Recepcionerka je oklevala, a zatim, s malim otporom, odvela je do stola pored zida. Usput, žena je primetala poglede drugih gostiju — neko je pokazivao radoznalost, neko prikriven osmeh. Atmosfera bogatstva i raskoši činila se gotovo odbojnom za njeno prisustvo.
Sedeći za stolom, žena se osvrnula: sjajni čaše, fino pripremljena jela, šapat razgovora. Tiho je dodirnula sto rukom, kao da se uverava: „Ovde sam.“
Kada je prišao konobar, žena je podigla pogled i tiho upitala:
— Šta je najjeftinije u meniju?
— Mogu da vam ponudim povrtnu supu — odgovorio je oprezno — ali bojim se da bi vam mogla delovati skupo.
— Nije važno, donesite supu — mirno je rekla, s blagim osmehom, kao da se uverava da je mala radost moguća.
Kada su to čuli, nekoliko muškaraca za susednim stolom prasnulo je u smeh. Drugi su se pridružili — neko je šaputao s ironičnim osmehom, neko se otvoreno smejao.
Smeh je prošao kroz salu:
— Došla je sirota da jede među bogatašima — šaputali su gosti, posmatrajući je s ironijom.
Međutim, žena nije obraćala pažnju. Lagano je nakrivila glavu, zatvorila oči na trenutak i udahnula miris supe. U njenoj unutrašnjosti ključala su se sećanja — o dugim godinama provedenim sa suprugom, o snovima, o tihim večerima kada su planirali da jednog dana dođu u ovaj restoran, iako je tada delovalo nemoguće.
Konobar, mladić, primetio je da se ljudi smeju i tiho prišao:
— Izvinite, bako… Smeju se vama. Veoma mi je neprijatno zbog njih.
Žena se blago nasmešila, gledajući ga toplim pogledom:
— Ne brini, sine. Ne obraćam pažnju. Najvažnije je san.
— Koji san? — začudio se.
— Dok je moj muž bio živ, često smo prolazili pored ovog restorana i govorili: „Jednog dana ćemo ući ovde“. On je otišao… A ja sam štedela malo novca da bismo makar jednom ostvarili naš san.
Konobar je zastao, ne mogavši ništa da kaže. Njegove oči su se napunile suzama, okrenuo se pretvarajući se da zapisuje narudžbinu. Tiho je posmatrao kako žena pažljivo jede svoju supu, uživajući u svakom zalogaju.
Kada je supa završena, žena je izvukla stari novčanik, pažljivo složila novac i zatražila račun.
— Danas ću platiti za vaš san — tiho je rekao konobar, nagnuvši se prema njoj. — I nadam se da će, kada ja ostarim, pored mene biti neko jednako dobar kao što ste vi.
U sali, gde je još pre minut bio smeh, nastala je tišina. Ljudi su spuštali pogled, osećajući stid i nelagodnost. Neko je šaputao s izvinjavajućim izrazom lica, neko je jednostavno gledao u pod.
Žena se podigla, nasmešila konobaru i polako krenula ka izlazu. Njeni koraci su bili lagani, sigurni, mirni. Učinila je ono što je želela celog života, ispunila obećanje sećanja i ljubavi.
A za njom je ostala posebna tišina — tiha, gotovo drhtava, u kojoj se po prvi put te večeri moglo čuti više od zvuka čaša i muzike: otkucaji ljudskog srca, koji su svakome prisutnom podsetili na dobrotu, sećanje i vrednost malih radosti.
