Nikada nisam mislila da moj život sa šezdeset godina može da se okrene na tako neočekivan način. Ceo život sam bila oprezna i pridržavala se pravila: porodica, muž, deca — to mi je bilo najvažnije. Ali jednog večeri, sve se promenilo. Probudila sam se u nepoznatoj kući pored čoveka koga sam videla prvi put. Srce mi je ludački kucalo od brige, a u glavi su se vrtela hiljade pitanja.
Sve je počelo na jednoj zabavi u Delhiju, gde sam slavila rođendan starog prijatelja. Dozvolila sam sebi malo opuštanja — otkad je moj muž umro, prijatelji su mi savetovali da češće izlazim, da ne bih bila usamljena. Veče je prešlo u razgovor sa Radživom — mirnim i ljubaznim čovekom koji mi je iznenada postao blizak duhom. Potom se sećanje izgubilo…
Kada sam se probudila ujutru, shvatila sam da sam na nepoznatom mestu, pored tog čoveka. U duši je vladala teskoba i konfuzija. Pokušavajući da se saberem, tražila sam telefon i sat. Radživ se okrenuo prema meni i blago se nasmejao:
— „Dobro jutro… kako se osećaš?“
Njegov glas je zvučao smireno, ali je skrivao neku tajnu. Odjednom njegov pogled je pao na uzglavlje kreveta, gde je stajala fotografija. Ta fotografija me je paralizovala: Radživ je na njoj bio sa čovekom koga sam najbolje poznavala — sa mojim pokojnim mužem, Anilom.
Krv mi se sledila u venama. Kako je to moguće? Muž koji je preminuo pre pet godina, ovde sa neznancem? Šta ih je povezivalo? Sećanja, pažljivo skrivana duboko u meni, isplivala su na površinu. Anil je retko pričao o prijateljima iz mladosti i gotovo nikada nije spominjao svoju prošlost. Sada je sve počelo da se slaže — između njih je postojala posebna veza.
Sabrala sam hrabrost i pitala:
— „Ko si ti? I zašto ovde imaš fotografiju mog muža?”
Radživ je nekoliko sekundi ćutao, zatim duboko uzdahnuo:
— „Anil i ja… bili smo kolege sa studija i prijatelji. Posle se mnogo toga promenilo i izgubili smo kontakt. Nikada nisam mislio da ću te sresti na ovaj način.”
Njegove reči su mi izazvale hladan drhtaj. Zašto se taj bliski prijatelj mog muža nikada nije pojavio u mom životu? Zašto za njega saznajem tek sada? Radživ mi je pogledao u oči i tiho rekao:
— „Postoji nešto što moram da ti kažem. Pre svoje smrti, Anil mi je poverio jednu tajnu.”
Utrnula sam. Sve te godine sam živela uverenjem da sam muža izgubila iznenada, da je otišao ne rekavši mi ništa. A sada — tajna. Radživ je polako otvorio fioku noćnog stočića i izvadio požutelu kovertu. Rukopis je bio nepogrešiv — Anilov.
— „Ovo je njegovo poslednje pismo. Pet godina sam ga čuvao kod sebe… danas je došao trenutak da ti ga predam,” rekao je.
Drhtavim rukama otvorila sam kovertu. Anilove reči su oživele kao odjek:
Mira, ako čitaš ovo pismo, znači da me više nema. Postoji istina koju sam skrivao. Radživ nije samo moj prijatelj. Više puta mi je pomogao i zauvek sam mu zahvalan. Nisam želeo da vidiš koliko mi je teško, i nadam se da će, kada dođe dan da ostaneš sama, Radživ moći da bude uz tebe i da te podrži onako kako je podržavao mene. Oprosti mi tajne koje ostavljam za sobom.”
Suze su mi zamućivale vid. Pet godina sam mislila da sam ostala sama. A sada sam razumela: muž je sve znao, pripremio se i poverio me svom prijatelju.
— „Znao je za svoju bolest?“ — šapnula sam.
Radživ je klimnuo glavom:
— „Da. Molio sam ga da ti kaže, ali je odbio. Rekao je da će ti tako biti lakše.“
Deo mene je osećao bol i zbunjenost, a drugi deo — ljubav i zahvalnost prema mužu. Radživ je tiho rekao:
— „Mira… ima još nešto. Anil je znao da gajim topla osećanja prema tebi. U pismu je napisao: ‘Ako te Radživ voli, nadam se da ćeš uz njega pronaći mir. Ne ostaj sama.’“
Utrnula sam. Pismo je bilo i uteha i teret. Moj život se zauvek promenio. Gledala sam Radživa — s besom i olakšanjem istovremeno. Moje srce je bilo rastrgnuto: polovina je još pripadala Anilu, a druga je težila čoveku koji je stajao preda mnom.
— „Radživ… da li je ovo sudbina ili okrutna šala?“ — šapnula sam.
On je ćutao. Samo je dugo gledao u moje oči i uzeo moju ruku. U sobi okupanoj mekim jutarnjim svetlom shvatila sam: istina je prevelika i previše složena. Od tog trenutka, moj život više nikada neće biti isti.
