Sa 18 godina položila sam prijemni ispit na univerzitet. To je bio najsrećniji dan u mom životu… i istovremeno dan koji je ostavio najdublju ranu u mom srcu — ožiljak koji sam nosila u sebi petnaest godina.
Do danas jasno se sećam te kobne večeri. Sa prozora male kuće na periferiji Gvadalahare zraci zalazećeg sunca padali su na pismo o prijemu: prestižna inženjerska škola u Meksiku o kojoj sam toliko dugo sanjala! Ruke su mi se tresle, plakala sam od sreće. Prvi put sam osetila da sam, uprkos siromašnom detinjstvu, uradila nešto vredno za svoju majku. Ali nekoliko sati kasnije to pismo pretvorilo se u pepeo u rukama mog očuha.
On — Raul — nije rekao ni reč, pogledao me hladnim očima i zapalio pismo. Vrisnula sam, bacila se da ga spasim, ali bilo je već kasno. Okrenuo se i izašao, ostavljajući me kako ležim na podu sa mirisom izgorelog papira na rukama.
U tom trenutku rodila se moja mržnja prema njemu. Mrzela sam ga toliko da ga petnaest godina nisam nazvala „tata“, nisam ga gledala u oči, nisam dolazila na porodične ručkove ako je on bio tamo. Ubrzo sam se odselila iz kuće. Moja mama — Teresa — zvala je, plakala, ali ja sam zauvek zatvorila vrata prošlosti.
Pošto nisam imala novca, odložila sam san o univerzitetu i otišla da radim u tekstilnoj fabrici u Monterreju. Godinu dana kasnije ponovo sam položila ispit i upisala drugi univerzitet — ne tako prestižan kao onaj prvi, ali ipak univerzitet.
Završila sam ga, našla posao i borila se za svoj život u velikom gradu Meksika. Kada se život stabilizovao i mogla sam da kupim mali stan, nijednom se nisam vratila u rodni grad. Mama je povremeno zvala i govorila da je moj očuh slab, jedva jede… ali ja sam ćutala.
Za mene je bio onaj čovek koji je ubio moje snove, koji mi je ukrao put.
Pre mesec dana. Mama je nazvala, njen glas se tresao:
— On… otišao je, ćerko. Imao je infarkt dok je čistio dvorište. Možeš li da dođeš kući?
Nisam ništa odgovorila. Samo sam spustila slušalicu. Te noći sam pila u samoći. Nisam plakala; nisam osećala ni tugu ni radost — samo prazninu. Mržnja koju sam nosila u sebi svih tih godina topila se u dimu alkohola.
Nekoliko dana kasnije vratila sam se kući. Kuća je izgledala još oronulije. Mama je ostarila, kosa joj je bila skoro potpuno seda. Zagrlila me i rasplakala se. Prvi put posle mnogo godina dopustila sam joj da me zagrli.
Posle večere mama me pozvala u svoju sobu i rekla da želi nešto da mi pokaže. Nevoljno sam krenula za njom. Tada mi je dala staru drvenu kutiju i rekla:
— Ovde je nešto važno. Otvori je.
Rekavši to, okrenula se i izašla, ostavljajući me samu u sobi. Otvorila sam kutiju i zanemela od iznenađenja. Unutra je bilo mnogo novina i časopisa sa isečcima iz mojih školskih godina, nekoliko dokumenata o mom prijemu sa 18 godina i požuteo sveska.
Otvorila sam je. Na prvoj strani je pisalo:
„Dnevnik — napisan za onu koja me nikad neće zvati tatom.“
Bila sam potresena; ruke su mi drhtale dok sam listala i čitala svaku krivu rečenicu.
„Danas je stiglo pismo o prijemu. Ona se smejala. Prvi put sam video takav njen osmeh…“
„Spalio sam to pismo. Ja sam gad. Ali studije na tom univerzitetu su vrlo skupe. Izračunao sam: čak i da prodamo sve naše krave — ne bi bilo dovoljno. Kada bi otišla tamo, njena majka bi morala da se zaduži za ceo život. Plašim se. Ne želim da oni zaglave u dugovima do kraja života. Izabrao sam najgore rešenje — ubiti njen san da bismo mogli da živimo mirno.“
„Ona me mrzi. Razumem to. Ali kada bih imao drugu šansu… uradio bih isto. Bolje da me mrzi nego da pati ona ili moja žena. Ja sam bezvredan čovek, ne mogu
da brinem o svojoj porodici. Da sam one godine bio pažljiviji, da nisam pao s krova i razboleo se… sve bi bilo drugačije.“
Te reči su mi stezale grudi. Znala sam da je moj očuh jednom pao s skele i da mu se zdravlje pogoršalo, ali nisam znala da je bolestan. Zato često nije išao na posao i ostajao kod kuće; ja sam ga u tišini osuđivala, misleći da je jednostavno lenj i da sav teret prepušta mojoj mami. Varala sam se: pogrešno sam razumela čoveka koji je bio grub spolja, ali je u tišini podnosio svoje žrtve.
Privila sam svesku uz grudi i otišla u kuhinju. Mama je prala suđe. Stavila sam svesku na sto i tiho pitala:
— Kada si to saznala?
Zastala je, dugo me gledala, a zatim rekla:
— Tek sada. I ja sam mislila da je to učinio iz mržnje prema meni. Posle tvog odlaska ćutao je. Gotovo nismo razgovarali. Sve sam shvatila tek kada sam pregledala njegove stvari.
Steglo mi se grlo:
— Kad bi samo… rekao bilo šta.
Mama je odmahnula glavom, a oči su joj se napunile suzama:
— Kad bi samo… ali on je uvek bio takav: čak i iscrpljen do kraja, nikad se nije žalio; sve je podnosio u samoći.
Te noći sela sam pred mali oltarić u kući. Prvi put u životu izgovorila sam reč koju sam izbegavala toliko godina:
— Tata…
„Tata”. Te dve slogove izašle su iz mojih usta i zastale u grlu. Posle svih godina suzdržavanja zaplakala sam.
Nekada sam mislila da se neki ljudi pojavljuju u našem životu samo da bi nanosili bol. Ali shvatila sam da ponekad rane nastaju ne iz nedostatka ljubavi, već iz nemoći da se ona izrazi. Moj očuh je bio upravo takav: grub u rečima, ali žrtven u delima. I te noći nazvala sam ga najdragocenijom rečju.
Posle toga, kada sam sela pred njegovu uspomenu i izgovorila „tata”, osetila sam ogromno olakšanje. Ali pojavila se i volja: ne dopustiti da se drugoj deci dogodi ono što se meni desilo.
Zatražila sam premeštaj na poslu i vratila se u Gvadalaharu — mesto gde je stanovao moj bol i uspomene iz detinjstva. Kuća moje mame stajala je u tihoj ulici: krov obrasao mahovinom, zidovi oguljeni. Mama je starila i slabjela, pa sam odlučila da ostanem i brinem o njoj u poslednjim godinama.
Svakog jutra ustajala sam rano i čistila dvorište — ono što je nekada radio moj očuh. Ponekad, čisteći, zamišljala sam da je on još uvek tu — radi u tišini, ne žali se.
Slika onog dana, kada je spalio pismo, progonila me je petnaest godina; bila je moj najveći košmar. Ali s vremenom ta rana pretvorila se u svetlo, koje je pokazivalo put: nijedno dete ne bi trebalo da izgubi snove zbog siromaštva.
Počela sam od malog: davala sam besplatne časove deci iz kraja — deci radnika, građevinara, siromašnih porodica. Uveče se stari mamin salon pretvarao u učionicu. Kada bi deca rešila neku jednačinu ili se snašla s razlomcima, njihove oči su sijale, a ja nisam mogla da zadržim suze.
Od svojih ušteđevina iz rada u Meksiku osnovala sam mali fond po imenu „Stipendijski fond Satyama”. Taj fond je pomagao da se plati školovanje siromašnim studentima koji sanjaju o univerzitetu.
Na početku sam mogla pomagati samo nekolicini. Ali posle godinu dana fond se proširio na celu Guadalajaru i okolne opštine u državi. Mnogo dece je upisalo inženjerske, medicinske i pedagoške smerove. Na dan kada sam dobila prva drhtava pisma zahvalnosti, setila sam se sveske koju je moj očuh pisao u tajnosti — dnevnika u kome me je nazivao „onom koja me nikada neće zvati tatom“.
Gorko sam zaplakala i prošaputala:
— Tata, radim ovo za tebe. Da više niko ne izgubi svoj san zato što neko ne ume da kaže šta oseća.
U poslednjim danima života moje mame brinula sam o njoj svim srcem. Često je sedela na ulazu u kuću, gledala kako deca trče po dvorištu i osmehujući se govorila:
— Kada bi on živeo i video te sada, bio bi tako ponosan…
U to verujem. Moj očuh mi nije ostavio bogatstvo ni počasti; ostavio je trag, ranu. Ali s vremenom taj ožiljak je postao svetionik.
Petnaest godina sam živela u mržnji, misleći da mi je život uništen. Na kraju sam shvatila da me taj bol naučio smislu žrtve: ljubav ponekad zna biti nespretna, suva i pokazuje se samo u tihim odricanjima.
Danas, kada vidim dete koje drži u rukama pismo o prijemu, ponovo postajem ona osamnaestogodišnja devojka. Ali ovog puta moje suze nisu gorke, već pune ponosa.
I znam celim srcem: moj očuh me je, na svoj način, uvek štitio i u tišini se osmehivao.
I sada, nazivajući ga najdragocenijom rečju, govorim to s nežnošću:
