— Šta ti je? — rekla sam već iznervirano, lagano cimajući povodac.
Nije popustio.
Kada sam konačno pronašla ključ, iznenada je skočio i udario me u bok. Jedva sam održala ravnotežu, ključ je zazveketao o metalna vrata.
Srce mi je počelo brže kucati, ali sam i dalje pokušavala da pronađem logično objašnjenje.
Možda miris. Možda neki zvuk iza zida. A možda jednostavno njegovo čudno raspoloženje.
Napravila sam korak napred.
A on je stao ispred vrata.
Potpuno je blokirao prolaz.
Pogledao me je — brzo, nemirno — pa opet u vrata. Zatim je počeo da cvili. Najpre tiho, a onda sve glasnije. U tom zvuku bilo je nešto što nikada ranije nisam čula.
To nije bio hir.
To nije bio strah.
To je bilo upozorenje.
Zubima je uhvatio ivicu moje jakne i povukao me unazad. Istrgla sam tkaninu iz njegovih čeljusti, ali on je opet stao ispred mene. Ponovo me je odgurnuo. Ponovo mi nije dozvoljavao da priđem.
Počela sam već da se ljutim.
Umor, hladnoća, teška torba — sve me je odjednom pritiskalo. Samo sam želela da otvorim vrata i uđem unutra.
— Dosta — rekla sam oštro.
Nije poslušao.
Odgurnula sam ga jače nego obično i ubacila ključ u bravu.
U tom trenutku je zalajao.
Glasno.
Duboko.
Tako da se zvuk odbio od zidova stepeništa i vratio kao jeka.
Hladan drhtaj mi je prošao niz leđa.
Ali već je bilo kasno.
Okrenula sam ključ.
Vrata su se otvorila.
Napravila sam korak unutra — i odmah osetila: nešto nije u redu.
U početku je to bio samo osećaj. Kao da je vazduh u stanu drugačiji. Stran. Hladan.
Zaustavila sam se na pragu.
Miris.
Unutra je bio stran miris.
Previše oštar, nije moj, nepoznat. Potpuno neuklopljen u dom koji sam poznavala.
Polako sam pogledom prešla po hodniku.
I tada sam primetila ormarić.
Bio je malo odškrinut.
Samo malo — ali bila sam sigurna: ujutru sam ga zatvorila.
U istom trenutku iz dubine stana dopro je zvuk.
Vrlo tih.
Gotovo nečujan.
Ali bio je.
Šuštanje.
U meni se sve steglo.
Podigla sam pogled i videla vrata sobe. Bila su odškrinuta. Tama iza njih delovala je gusta, teška.
I neko je bio tamo.
Nisam stigla ni potpuno da to shvatim.
Pas se otrgao.
Povodac mi je iskliznuo iz ruke, a on je jurnuo napred takvom snagom da sam se povukla korak unazad. Njegov lavež je odmah ispunio stan — glasan, besan, očajan.
Odjeknuo je tresak.
Brzi koraci.
Oštro, muško psovanje.
U stanu je zaista bio čovek.
Kao da me je neko odgurnuo. Povukla sam se na stepenište gotovo automatski, ne osećajući noge. U ušima mi je zujalo, ruke su mi drhtale.
Sve sam videla u isprekidanim slikama.
Kako pas juri napred.
Kako muškarac pokušava da se povuče.
Kako nešto pada na pod.
Kako se baca unaokolo, ne znajući šta da uradi.
Pas mu nije dozvoljavao da priđe vratima.
Ni korak.
Svaki put kada bi pokušao, ponovo bi krenuo u napad, režao, lajao, terao ga da se povuče.
Te sekunde su se vukle kao večnost.
I upravo su one sve odlučile.
Zgrabila sam telefon i počela da biram broj policije. Glas mi je podrhtavao, reči su se mešale, ali uspela sam da kažem šta se dešava.
Na stepeništu su počela da se otvaraju vrata. Neko je izašao, neko je pitao šta se desilo. Neko je takođe zvao.
A ja sam stajala i odjednom shvatila:
on je znao.
Od samog početka.
Još pre nego što sam ubacila ključ u bravu.
Osetio je stranca.
Čuo je ono što ja nisam čula.
Razumeo je opasnost brže od mene.
I pokušavao je da me zaustavi.
Po svaku cenu.
Policija je stigla brzo.
Muškarac je uhapšen u stanu. Kasnije se ispostavilo da je ušao dok mene nije bilo. Računao je da će mirno pokupiti stvari i izaći pre nego što se vratim.
Nije uzeo u obzir jednu stvar.
Da u ovoj kući neće biti dočekan tišinom.
I da će se neko pokazati budniji od čoveka.
I brže shvatiti šta se dešava.
