Oduvek sam sebe smatrala razumnom i ljubaznom osobom. Takvom koja donosi kolače novim komšijama, učestvuje u čišćenju okoline, ljubazno se osmehuje na sastancima stanara, čak i kada gospođa Peterson već četvrti mesec zaredom kuka zbog visine poštanskih sandučića.
Moj muž, Paul, često je govorio da sam previše dobra, ponekad čak i na svoju štetu. Ali svako ima granice strpljenja. Moja granica pojavila se u obliku pocepanog crnog džaka za đubre. John se uselio u kuću preko puta nas — kolonijalnog stila, plave boje — pre tri godine.
U početku je sve bilo u redu. Ali u dane odnošenja smeća postajalo je jasno da Johnova definicija reda ima prilično čudan oblik.
U našem kraju svaka kuća imala je sopstvenu kantu — osim Johnove. On je jednostavno odbijao da je kupi.
— To je bacanje para — čula sam ga jednom kako objašnjava gospodinu Rodriguezu. — Đubretari će ionako odneti, nije važno u čemu.
John je jednostavno ostavljao crne džakove kraj ivičnjaka. Ne samo u dane odvoza, nego i kad god bi mu palo na pamet. Ponekad su stajali danima, na žarkom suncu, šireći neprijatan miris i cureći po asfaltu.
— Možda se još nije navikao na ovaj prigradski ritam — pokušao je Paul da bude optimista. — Dajmo mu vremena.
Prošle su tri godine i ništa se nije promenilo — osim rastućeg nezadovoljstva komšija.
Prošlog proleća Paul i ja posvetili smo ceo vikend sadnji cveća ispred naše verande: hortenzija, begonija, lavande, koje su trebalo da ispune jutra mirisom. Ali umesto toga, slatki miris cveća stalno je morao da se takmiči sa smradom Johnovog smeća.
— Više ovo ne mogu da podnesem — izjavila sam u subotu, lagano lupkajući šoljicom. — Nemoguće je uživati u sopstvenoj verandi.
Paul je uzdahnuo: — I šta predlažeš? Već smo tri puta pokušali da razgovaramo s njim.
To je bila istina. Sva tri puta John je obećavao da će „srediti stvar“, ali ništa se nije menjalo.
— Možda bismo trebali da se ujedinimo sa komšijama? — predložila sam. — Zajedno možemo više.
Ispostavilo se da nisam jedina koja je bila na ivici nervnog sloma.
Gospođa Miller, penzionerka, srela me je kod poštanskog sandučeta:
— Amy, dušo — započela je — Johnovo đubre je već nepodnošljivo. Baxter ga svakog dana vuče kod sebe — pokazala je na svog jorkširskog terijera. — Juče je našao napola trulo pileće batak! Baxter je mogao da se razboli!
Rodriguezovi su patili još više. Imaju troje male dece, a njihovo dvorište se direktno graničilo sa Johnovim placem. Stalno su morali da skupljaju đubre sa igrališta: ambalaže, maramice, prazne boce.
— Elena je našla iskorišćen flaster u pesku — pričala je gospođa Rodriguez. — Možeš li da zamisliš? Flaster! Iz nečijeg đubreta!
Čak se i inače mirni gospodin Peterson žalio: ove nedelje je tri puta morao da vadi Johnove bačene letke iz svojih leja s ružama.
— Moramo nešto da preduzmemo — rekao je odlučno. — Naša okolina zaslužuje nešto bolje.
Klimnula sam glavom, gledajući novi crni džak kod Johnovog ivičnjaka. Tanka folija jedva je zadržavala sadržaj. Kiseo miris širio se ulicom i instinktivno sam pokrila usta.
— Da — rekla sam. — Zaista moramo nešto preduzeti.
I tada je došao vetar.
U početku je upozorenje izgledalo obično — na telefonu je pisalo o jakom vetru do 70 km/h tokom noći. Paul i ja smo obezbedili nameštaj na terasi i uneli cveće, ne pridajući tome preveliki značaj.
Ali u šest ujutru moj džoging prekinuo je pravi „napad“ đubreta na celu našu ulicu.
Vetar nije samo duvao — on je s nekakvim posebnim zadovoljstvom raznosio Johnove džakove. Plastični komadići vijorili su se po drveću poput čudnih zastava. Kutije od pice prekrile su travnjake, a flaše su se kotrljale niz ulicu.
A taj miris… O Bože, taj miris. Nešto je očigledno istrulilo, a ostaci đubreta ležali su svuda.
— Paule! — povikala sam, vraćajući se kući. — Moraš ovo da vidiš!
Muž se pojavio u bade-mantilu, procenjujući razmere štete:
— Bože… svuda…
I zaista. Nijedno dvorište u ulici nije ostalo netaknuto.
Gospodin Rodriguez je već u pidžami skupljao papirne ubruse iz dečjih bazenčića, a gađenje mu je bilo urezano na licu.
Gospođa Miller je stajala na tremu, gledajući kako se ostaci lazanja spuštaju na njene hortenzije.
— Ovo je kap koja je prelila čašu — promrmljala sam, posežući za baštenskim rukavicama. — Idemo kod njega.
Paul je sumorno klimnuo glavom, a mi smo zajedno sa komšijama krenuli pred Johnovu kuću. Pridružilo nam se još petoro stanara.
Snažno sam pokucala na vrata. John ih je otvorio posle nekoliko minuta, iznenađen našom grupom.
— Dobar dan — promrmljao je.
— Johne — počela sam — video si šta se dešava napolju?
Pogledao je oko sebe, oči su mu se raširile.
— Oh, jak vetar noćas, je l’ da?
— To je tvoje đubre — rekla je gospođa Miller. — Sve. Svuda.
John je slegnuo ramenima: — Priroda, šta da se radi?
— Mogao bi da ih počistiš — rekao je gospodin Rodriguez. — To je tvoje đubre.
Naslonio se na dovratak: — Nisam ja izazvao vetar. Ako vas nervira — čistite sami.
Osetila sam bes: — Ozbiljno? Tvoje đubre je po našim dvorištima, jer odbijaš da koristiš kante kao svi ostali!
— Kao što rekoh — ponovio je John — nije moja krivica, već vetar.
— To je neprihvatljivo! — promrmljala je gospođa Miller.
Spremao se da zatvori vrata: — Srećno u čišćenju, ja sam zauzet.
Kada su vrata tresnula, osetila sam unutrašnju sigurnost: još će on zažaliti.
Počeli smo da čistimo, ali priroda još nije završila lekciju za Johna.
Sledećeg jutra probudio me je Paulov smeh kraj prozora:
— Amy, pogledaj! Karma postoji!
Skočila sam i uzela dvogled. Na Johnovom placu — cela porodica rakuna pravila je haos u đubretu. Mali i veliki, sa karakterističnim maskama na njuškama, pretvarali su nered u pravu umetnost. Načeti ostaci hrane bili su strateški razbacani, kosti i čaše — kao ukrasi.
Najvažnije — Johnov bazen, sada pretvoren u plutajuće ostrvo od đubreta, ostataka hrane i tragova rakuna.
— O Bože — šapnula sam, posmatrajući.
John je izleteo u pidžami, vičući na rakune. Oni, potpuno ravnodušni, polako su se udaljili.
Oprezno sam izašla na naš trem:
— Mogu li da pomognem? — povikala sam.
John je samo odmahnuo glavom, uzeo metlu i lopatu i počeo da čisti. Svaki pokret mu je teško padao.
Tri dana kasnije stigao je kamion sa dva velika, obezbeđena kontejnera za smeće. Nikada o tome nismo razgovarali. On nikada nije priznao krivicu.
Od tada njegovo đubre svakog utorka uredno završava u kontejnerima, dobro zatvoreno.
