Zajnab od rođenja nije videla svetlost — bila je slepa, ali je imala osetljivo srce i dubok unutrašnji svet.
U porodici u kojoj je spoljašnji izgled imao ogromno značenje, bilo joj je teško da pronađe svoje mesto. Njene sestre su često bile u centru pažnje, dok je sama Zajnab odrastala zatvorenija i tiša.
Mama je preminula kad je Zajnab imala pet godina, i od tada je u kući bilo manje topline. Otac, potonuo u brige i tuge, udaljio se od ćerke. Nije znao kako da postupa sa detetom sa posebnim potrebama i sve češće je izbegavao kontakt sa njom. Nije bio okrutan — jednostavno nije znao kako da je podrži.
Kada je Zajnab napunila 21 godinu, na vrata njihove kuće pokucao je putnik. Zvao se Jusza. Bio je skromno obučen i govorio je sa izuzetnim poštovanjem. Rekao je da je čuo za Zajnab i da bi želeo da je bolje upozna. Nisu ga uplašila njena ograničenja — naprotiv, bio je očaran njenim glasom, mirom i jasnoćom misli.
Otac je isprva oklevao, ali videvši Juszinu iskrenost, pristao je na sastanak. Nekoliko nedelja kasnije, Jusza je tražio ruku Zajnab. Devojka je takođe bila znatiželjna ko je taj čovek — i iako se sve odigralo prilično brzo, pored njega je osećala mir.
Venčanje je bilo skromno, gotovo porodično. Iako Zajnab nije videla njegovo lice, osećala je dobrotu u njegovom glasu i gestovima.
Posle venčanja preselili su se u malu kućicu na ivici sela. Kuća je bila jednostavna, ali Jusza se pažljivo brinuo o njoj — i o njoj. Opisivao joj je izlazak sunca, pričao o pevanju ptica, pravio mirisni čaj i svake večeri joj čitao naglas.
Pored njega osećala se potrebnom, saslušanom, važnom. Po prvi put u životu Zajnab je osetila da je voljena samo zbog toga ko jeste.
Jednog dana ga je upitala:
— Jusza, ko si bio pre nego što si došao kod nas?
Ućutao je, a onda nežno odgovorio:
— Jednog dana ću ti reći. Sada je najvažnije da smo zajedno.
Nije insistirala. Njena ljubav nije zavisila od njegove prošlosti.
Ali jednog dana, dok je išla na pijacu po povrće, slučajno je srela staru poznanicu koja je izgovorila rečenicu koja nije davala Zajnab mira:
— Znaš li ko on zaista jeste?
Po povratku kući, mirno ali odlučno pitala je Juszu:
— Molim te, reci mi istinu. Nisam ljuta, samo želim da znam.
Jusza je seo pored nje, uzeo je za ruku i rekao:
— Hteo sam da me upoznaš takvog kakav jesam — bez titula i spoljnog sjaja. Ja sam sin emira. Napustio sam palatu prerušavajući se u običnog čoveka, da bih pronašao nekoga ko će voleti moje srce, a ne položaj. I pronašao sam tebe.
Zajnab je ćutala. U njoj je bujala oluja osećanja: iznenađenje, radost, neverica.
— Zašto si baš mene izabrao? — pitala je.
— Jer vidiš više nego oni koji gledaju očima. Video si u meni čoveka. I tada sam shvatio da sam pronašao svoju srodnu dušu.
Nekoliko dana kasnije pred njihovom kućom zaustavila se kraljevska kočija. Jusza ju je odveo u palatu, čvrsto držeći za ruku. Njegova majka, kraljica, iznenađeno je dočekala Zajnab, ali kada je videla kako njen sin gleda svoju ženu, nasmešila se.
— Pošto te on izabrao, znači da si dostojna. Dobrodošla u porodicu.
U palati je sve bilo drugačije — bučno, bogato, strano. Ali Jusza nije ispuštao Zajnab ni na korak. Pred savetom je objavio:
— Dok moja žena ne bude poštovana — neću prihvatiti krunu.
Nastala je tišina. U toj tišini Zajnab je shvatila: njen život se promenio. Više nije bila ona za koju su je nekada smatrali. Bila je žena koju su voleli. Koja je postala princeza ne po tituli, već iz srca.
Već je znala da prava vrednost nije u izgledu, već u dobroti, poštovanju i iskrenosti. I da svako zaslužuje ljubav — bez obzira na to kako vidi svet.
