Došao je na Dan oca sa novom devojkom da vidi ćerku — a ona mu je pripremila posebnu iznenađenje.
Posle razvoda, Kajl je neuredno kontaktirao sa ćerkom. Poslednji put je video Emu pre nekoliko meseci, a ona je počela da postavlja sve više pitanja — zašto ne zove, zašto ne dolazi. Trudila sam se da je ne navodim protiv njega, iako sama nisam razumela šta se dešava.
Nekoliko dana pre Dana oca dobila sam kratku poruku:
„Želim da dođem u nedelju i vidim se sa Emom.“
Nisam postavljala nepotrebna pitanja. Samo sam odgovorila:
„Dođi u 15:00.“
Uveče sam odlučila da razgovaram sa Emom. Sedela je na podu, slažući slagalicu.
— Dušo, tata možda dođe na Dan oca.
Prvo se obradovala, ali onda joj je osmeh postao nesiguran.
— A da li će on sigurno doći?
— Napisao je da želi da te vidi — odgovorila sam.
Ema je izvukla iz ranca započetu čestitku.
— U školi su nam zadali da napravimo čestitku za Dan oca. Ali nisam znala kako da je završim…
Pogledala me je i tiho dodala:
— Mogu li da je napravim na svoj način?
— Naravno — nasmejala sam se. — To je tvoja čestitka.
Sedele smo zajedno za kuhinjskim stolom. Pomogla sam joj da iseče oblike, ona je lepila srca i bojala pozadinu. Na poleđini je napisala ono što je smatrala najvažnijim.
Kada sam pročitala, oči su mi se skoro napunile suzama. Ali ništa nisam rekla — to je bio njen izbor i poštovala sam ga.
U nedelju, tačno u 14:58, u dvorište je ušao automobil. Kajl je izašao iz njega svečano obučen, sa poklon kesom u ruci. Sa njim je došla i njegova nova devojka — nasmejana, lepa žena.
— Zdravo — rekao je Kajl. — Ovo je Ava. Htela je da upozna Emu.
— Drago mi je — ljubazno sam odgovorila.
Kajl je dao Emi poklon — bocu sa šarenim nalepnicama.
— Hvala — tiho je rekla.
— Imaš li nešto za mene? — upitao je sa toplim osmehom.
— Aha! — Ema je otrčala i vratila se sa karticom. — Napravila sam je sama.
Otvorio ju je. Na prvoj strani su bila srca i natpis: „Srećan Dan oca“.
A unutra…
„Hvala ti, mama, što si uvek uz mene. Ti si moj najbrinljiviji roditelj.“
Kajl se malo zbunio. Ava je spustila pogled. Nastala je tišina.
Ali Ema je smireno objasnila:
— Napravila sam karticu za mamu. Uvek mi pomaže sa domaćim zadacima, kuva ukusnu hranu i ide sa mnom u školu. Zar to nije biti roditelj?
Stavila sam Kajlu ruku na rame i nežno rekla:
— Hvala što si došao. Ema te je čekala. Nadam se da ćete provesti malo vremena zajedno.
Kimnuo je glavom. Sedeo je za stolom sa ćerkom, razgovarali su i igrali društvenu igru.
Zatim se pozdravio i otišao.
Kada smo ostale same sa Emom, pitala je:
— Da li sam dobro uradila?
— Savršeno, sunce. Sve si uradila kako treba.
Otišle smo u kuhinju i ispekle kolačiće. Izašlo je šest — po tri za svaku od nas. Pojedle smo ih dok smo gledale toplu bajku. I pomislila sam: ponekad deca osećaju više nego što mislimo. I ponašaju se mudrije nego što bismo očekivali.
