Da bi se osvetio ženi, muž je prodao svoj deo kuće prvom beskućniku na koga je naišao, a zatim je sa ljubavnicom otputovao na more: ali nije ni slutio kakvo mu je iznenađenje pripremila njegova žena 😨😱
— Upoznaj se, draga, ovo je naš lokalni beskućnik — rekao je muž sa odvratnim osmehom, otvarajući vrata i puštajući u stan mršavog, zapuštenog muškarca u staroj jakni. — Od sada će živeti u našem domu. HranI ga, oblači ga, daj mu novu odeću. Možeš čak i da se udaš za njega.
— Šta to radiš? O čemu uopšte pričaš? — žena je prebledela.
— Umorio sam se od tebe — odmahnuo je. — Odlazim drugoj, mlađoj i lepšoj ženi. A ti ćeš ovde istrunuti, baš me briga. Od ovog braka mi je bio potreban samo sin, a on je već odrastao, moj život je tek ispred mene. Ćao, draga.
Dan ranije muž je na brzinu kod poznatog notara sklopio ugovor: svoju polovinu stana zaista je prodao „prvom koji naiđe” — beskućniku Viktoru, kojeg je uočio kod supermarketa i „kupio” za flašu i nekoliko hiljada.
Mužu se činilo da je to genijalna osveta: žena sada po zakonu mora deliti stan sa skitnicom. Predavši Viktoru požutelu fasciklu sa dokumentima, zalupio je vrata i već nekoliko sati kasnije sedeo u avionu pored svoje našminkane ljubavnice, sanjajući more i novi život.
Ali kada se muž vratio kući, dočekala ga je strašna osveta napuštene žene. 😱😨 Nastavak u prvom komentaru 👇👇
Kada su se vrata za njim zatvorila, žena je nekoliko minuta samo stajala u hodniku, slušajući kako u kupatilu kaplje slavina. Zatim je duboko udahnula i okrenula se gostu.
— Kako se zovete? — umorno je pitala.
— Viktor — odgovorio je muškarac nezgodno premeštajući se s noge na nogu. — Ja… idem, ako nešto.
— Ne, Viktore — tiho je rekla žena. — Sada ćete se istuširati, pojesti i onda ćemo razgovarati.
Nekoliko sati kasnije ispred nje je sedeo više ne prljavi beskućnik, već umoran, ali sasvim običan muškarac u njenoj staroj sportskoj dukserici. Žena je raširila po stolu dokumenta koje je on stezao u rukama.
— Razumete — rekla je — po dokumentima vi ste sada vlasnik polovine stana… ali vi sami znate da su vas jednostavno iskoristili.
Viktor je krivice pun spustio pogled.
— Rekao je da mu je svejedno, samo da vam uništi život…
— A meni ipak nije svejedno — odlučno je odgovorila žena. — Hajde ovako: pomoći ću vam da se izvučete s ulice, obezbedićemo vam sobu u prihvatilištu, kupićemo odeću, a vi ćete prepisati taj deo na mene. Pošteno.
Nakon nedelju dana već su sedeli kod notara. Viktor je potpisao poklon ugovor, dobio od nje normalan novac i uput za rehabilitacioni centar.
U međuvremenu, žena je sredila i druge stvari: spakovala muževljeve stvari u kese za đubre i odnela ih u isto prihvatilište, a automobil prepisala na sebe.
Pozvala je i njegovu firmu: mirno je objasnila da se muž u poslednje vreme čudno ponaša, zaboravlja važne stvari, prodaje imovinu za sitniš, napustio je porodicu i otišao nepoznato gde. Uprava je brzo donela odluku: „nepouzdanog“ zaposlenog su privremeno udaljili s posla, a zatim i otpustili.
Muž je za to saznao tek dve nedelje kasnije, kada mu je na moru ponestalo novca, a kartica odjednom prestala da radi. Ljubavnica, koja više nije mogla da izdrži, otišla je ranije — nisu joj trebali problemi.
Uvređen i besan, vratio se kući, uveren da će sada „sve postaviti na svoje mesto“. Ali kada je prišao zgradi, nije prepoznao sopstvenu kuću: na vratima stana bila je druga brava.
