Mala devojčica je tokom celog leta neprestano udarala nogama u moje sedište, a njena majka je samo sedela na telefonu, čak i kada sam je zamolila da smiri dete. Ali ubrzo je moje strpljenje puklo i smislila sam način da na mesto postavim i bezobraznu majku i njenu ćerku. 😨
Međunarodni let trebalo je da traje skoro šest sati.
Kada sam se ukrcala u avion, bila sam odlično raspoložena. Namerno sam izabrala mesto pored prozora, ponela knjigu, preuzela nekoliko filmova i nadala se da ću ceo let provesti u miru.
Na susednim sedištima sedeli su sasvim obični putnici. Ništa nije nagoveštavalo probleme.
Iza mene je sedela mlada žena sa devojčicom od sedam ili osam godina. U početku sam čak pomislila da sam imala sreće. Dete je delovalo mirno i tiho.
Prvi sat leta prošao je potpuno normalno.
Devojčica je gledala crtane filmove na tabletu, majka je nešto pregledala na telefonu, a ja sam čitala knjigu i uživala u oblacima kroz prozor.
Ali onda je situacija počela postepeno da se menja.
Najpre je devojčica pustila crtane filmove gotovo do kraja pojačane. Iz njenog tableta neprestano su se čule glasne pesme, povici likova i neki oštri zvuci. Nekoliko putnika počelo je da se okreće, ali majka na to nije obraćala nikakvu pažnju.
Zatim je detetu dosadilo da gleda ekran.
Izvadila je kesicu sa grickalicama i počela da jede toliko glasno da su je čuli čak i putnici nekoliko redova dalje. Pritom je stalno pričala sama sa sobom i dovikivala nešto majci.
Trudila sam se da ne obraćam pažnju.
Ipak, deca su različita, a let je dug.
Ali onda je počelo ono najneprijatnije.
U jednom trenutku osetila sam lagan udarac u naslon svog sedišta.
Isprva sam pomislila da je to slučajno. Nekoliko minuta kasnije udarac se ponovio. Zatim još jedan.
A onda je devojčica počela redovno da udara moje sedište.
Bum.
Posle nekoliko sekundi ponovo.
Bum.
A onda još jače. Od svakog udarca sedište bi se primetno zatreslo.
Posle prvog udarca bila sam iznenađena. Posle trećeg počela sam da se nerviram. Posle petog shvatila sam da više ne mogu da trpim.
Okrenula sam se i što je moguće mirnije rekla:
— Molim vas, objasnite svojoj ćerki da ometa druge putnike.
Žena nije odmah ni podigla pogled sa telefona.
Pogledala me je kao da sam je prekinula u nečemu veoma važnom.
— Pa to je samo dete — odgovorila je. — Izdržite još malo. Ona se samo igra.
— Ali stalno udara moje sedište.
— Nije to ništa strašno. Uskoro će se umoriti i prestaće.
— Ometa me da se odmorim.
— Let traje samo nekoliko sati. Ne pravite problem od toga.
Posle tih reči žena se ponovo zagledala u telefon.
Nije čak ni pogledala svoju ćerku.
Nije joj uputila nijednu primedbu. Nije je zamolila da prestane.
A devojčica se, primetivši razgovor, samo nasmešila i nekoliko sekundi kasnije ponovo udarila nogama u moje sedište. Pa još jednom. I opet.
Tada sam konačno shvatila da problem uopšte nije u detetu.
Problem je bio u majci.
Devojčica je jednostavno radila ono što joj je bilo dozvoljeno.
Nekoliko minuta sam sedela ćutke i razmišljala šta dalje da radim. Nisam želela da pravim scenu. Nisam želela ni da se svađam usred aviona. Ali nisam nameravala ni da sve ostavim kako jeste.
I tada mi je pala na pamet ideja kako da postavim na mesto bezobraznu majku i dete. 🫣 Reći ću vam šta sam tačno uradila u prvom komentaru, a vi podelite svoje mišljenje. 👇👇
Pozvala sam stjuardesu.
Kada je stjuardesa prišla meni, mirno sam joj objasnila situaciju.
Bez vike.
Bez emocija.
Jednostavno sam rekla da već više od sat vremena ne mogu normalno da sedim zbog stalnih udaraca u sedište.
Stjuardesa me je pažljivo saslušala i otišla da razgovara sa ženom.
Majka je najpre pokušala da odbaci primedbe isto onako kako je odbacila moje.
Ponovo je rekla:
— To je dete.
Ali stjuardesa se pokazala mnogo upornijom.
Objasnila je da putnici moraju da poštuju pravila ponašanja u avionu i da ne ometaju druge.
Nakon toga se devojčica smirila na otprilike pet minuta.
A onda je sve počelo ispočetka.
Samo što su sada udarci bili još jači.
Kao namerno.
Stjuardesa je to i sama primetila.
Prišla je još jednom, neko vreme posmatrala šta se dešava, a zatim predložila rešenje.
Nekoliko slobodnih mesta nalazilo se u drugom delu aviona.
I deset minuta kasnije nisu premestili mene. Premestili su majku i ćerku.
Štaviše, premestili su ih u zadnji deo kabine, gde su već sedile druge porodice sa decom.
Kada je žena čula tu odluku, lice joj se odmah promenilo. Počela je da se žali. Govorila je da joj to ne odgovara.
Da je namerno izabrala ta mesta.
Da njena ćerka nikome ne smeta.
Ali stjuardesa je mirno odgovorila:
— Ako dete ne može da poštuje pravila, onda moramo da vas premestimo tamo gde to neće smetati drugim putnicima.
Dalja rasprava pokazala se beskorisnom.
Nekoliko minuta kasnije sakupile su svoje stvari i otišle na drugi kraj aviona.
U kabini je konačno zavladala tišina.
Ponovo sam otvorila knjigu i prvi put posle nekoliko sati mogla sam mirno da se opustim.
Nakon nekog vremena stariji gospodin iz susednog reda nagnuo se prema meni i tiho rekao:
— Hvala vam što niste ćutali. Nije smetala samo vama.
Nasmešila sam se i shvatila jednu jednostavnu stvar.
Ponekad ljudi misle da su drugi dužni da trpe njihovo loše ponašanje.
Ali čim se pojavi neko ko mirno i ljubazno postavi granice, situacija se veoma brzo menja.
