Sa 68 godina postala sam nevidljiva za sopstvenu porodicu. A onda su me se odjednom setili.
Moj muž je preminuo kada sam imala pedeset tri godine.
Ne zbog bolesti, niti zbog nesreće. Od iscrpljenosti. Tako mi je objasnio lekar. Srce je jednostavno prestalo da kuca. Mislim da se umorio od života — uvek je bio tih čovek koji je sve držao u sebi.
Posle njegove smrti ostala sam sama sa dvoje odrasle dece.
„Odrasle“ je možda prevelika reč. Imali su nešto više od dvadeset godina. Već su živeli svoje živote. Svoje stanove, svoja poznanstva, svoje planove. Razumela sam to. Nisam im zamerala.
Prve tri godine čekala sam telefonske pozive.
Zatim sam prestala da čekam i počela sama da zovem.
— Mama, zauzet sam.
— Mama, sada smo na odmoru.
— Mama, možda sledeće nedelje.
Sledeća nedelja nikada nije dolazila.
Jednom sam pozvala ćerku za njen rođendan. Htela sam da joj čestitam. Javila se posle dvadeset sekundi, suvo rekla: „Hvala“ i prekinula vezu. Posle toga sam sat vremena sedela kraj prozora i gledala ulicu. Samo sam sedela.
Sledeće godine nisam pozvala.
Ni ona nije pozvala.
Tada sam shvatila: ako želim da živim — moram da počnem da živim.
Imala sam pedeset sedam godina kada sam se upisala na kurs italijanskog jezika. Ne zato što sam planirala put u Italiju. Jednostavno da imam gde da idem uveče. Da oko mene budu ljudi. Da mi misli budu zaokupljene nečim drugim osim tišinom.
Zatim sam se upisala na časove akvarela. Onda na nordijsko hodanje. A zatim sam pronašla prijateljicu — Lindu, istu takvu udovicu, jednako tiho napuštenu od svoje dece.
Petkom zajedno idemo u kafić. Pijemo kafu i jedemo kolače. Smejemo se sitnicama. Ponekad plačemo. Ali češće se smejemo.
Naučila sam da živim od malih radosti.
A onda je moj sin izgubio posao.
I odjednom se ispostavilo da ima majku.
Prvo mi je poslao poruku — prvi put posle godinu i po dana. Zatim je pozvao. Glas mu je bio topao, poznat, nekako… pun potrebe. Rekao je da mu nedostajem. Da je mislio na mene. Da želi da dođe.
Došao je. Sedeo je za mojim stolom, jeo moj boršč i pričao kako mu je teško. Slušala sam. Klimala glavom. Dosipala supu.
A kada je pitao da li bih mogla da mu „pomognem na neko vreme“, mirno sam odgovorila:
— Razmisliću.
Iznenadio se. Verovatno je očekivao drugačiji odgovor.
Ćerka se pojavila dve nedelje nakon brata. Donela je cveće. Prelepo, belo. Pitala me kako se osećam. Pažljivo je pogledala moj stan — onim pogledom kojim se mere kvadrati.
— Mama, nisi razmišljala da se preseliš kod nas? Imamo mesta.
Nasmešila sam se.
— Ne, ćerko. Ovde mi je dobro.
Zaćutala je. Posle trenutka dodala:
— Pa, ako bi se nešto desilo… ipak imaš ušteđevinu? Razumeš, ni meni ni bratu nije lako.
Sipala sam joj čaj. Dodala šećer.
I nisam ništa odgovorila.
Jer sam odgovor odavno imala spreman — samo ne za nju.
Svoju ušteđevinu podelila sam na tri dela. Jedan — za svoju starost. Drugi — za putovanje u Italiju, o kojem sam sanjala dvadeset godina. Treći — donirala sam fondaciji koja pomaže usamljenim starijim osobama. Takvima kakva sam i sama bila pre nekoliko godina.
Sada imam šezdeset osam godina.
Imam prijateljicu Lindu, kurs italijanskog i avionsku kartu za septembar.
Ne osećam gorčinu — gorčina je preteška, ostavila sam je davno pored prozora kraj kojeg sam nekada sedela i gledala u prazninu.
Ali imam sećanje.
I mirno razumevanje: ljubav koja dolazi samo onda kada joj nešto treba — nije ljubav.
To je samo potreba upakovana u lepo pakovanje.
