Ona je ispratila muža na službeni put, a nekoliko sati kasnije ga je slučajno videla u restoranu sa nepoznatom ženom.
Marina je pažljivo složila poslednju košulju i stavila je u mužev kofer, Alekse. Posle godina zajedničkog života, pakovanje je za nju postalo neka vrsta tihog rituala — sa pažnjom i brižnošću prema svakom detalju.
— Ne zaboravi punjač za laptop — nežno ga je podsetila zatvarajući kofer.
Aleksa je pogledao na sat, blago podigao obrve, ali se nasmejao:
— Hvala ti, draga. Taksi već čeka, vreme je da krenem.
Brzo su se poljubili — ovog puta poljubac je bio kraći i malo suzdržaniji nego inače, što je Marina nesvesno primetila.
Prazan stan nakon njegovog odlaska delovao je posebno tih i hladan. Da ne bi razmišljala o svojim osećanjima, odlučila je da ode u šetnju i usput kupi nekoliko stvari koje joj odavno trebaju u tržnom centru.
Posle nekoliko sati, prijateljica je pozvala i predložila večeru u restoranu na drugom spratu, da isprobaju novo meni. Marina je pristala — volela je tu atmosferu i nadala se da će bar malo skrenuti misli.
Penjući se uz stepenice, ukočila se: za jednim od stolova pored prozora sedeo je Aleks, a pored njega mlada žena koju Marina nikada ranije nije videla. Razgovarali su opušteno i živo, žena ga je nežno dodirivala po ruci.
Marini je srce snažno zakucalo, dah joj se ubrzao — knedla u grlu joj je blokirala misli.
U prvim sekundama je želela da vikne, da pita šta se dešava. Ali se sabrala, duboko udahnula i tiho izašla — nije želela da pravi scenu.
Drhtavim prstima okrenula je broj svoje najbolje prijateljice.
— Leno, upravo sam videla Aleksa sa nekom ženom… Trebalo je da bude na službenom putu — glas joj je drhtao.
— Gde si? — upitala je prijateljica. — Odmah dolazim, stižem za minut.
U jednoj prijatnoj kafeteriji Marina je pokušavala da ispriča sve bez suza, iako je u duši besnela oluja. Lena ju je pažljivo slušala, pružala podršku i predložila da ne donosi preuranjene zaključke.
Kada se Aleks kasno uveče vratio kući, Marina je uhvatila njegov pogled pun pitanja.
— Nisi to trebala da vidiš na taj način — tiho je započeo. — Službeni put je otkazan u poslednjem trenutku. Šef je iznenada pozvao: sastanak s investitorom. Jednostavno nisam stigao da ti javim.
— Zašto mi nisi pozvao? — pitala je.
— Hteo sam da te iznenadim — priznao je Aleks, pružajući joj fasciklu sa potpisanim ugovorom i malu plišanu kutijicu.
— Ovo je za tebe — nasmejao se, otvarajući kutiju sa ogrlicom. — Ti si jedina žena u mom životu. Sve što radim, radim za nas.
Marina je osetila kako napetost polako popušta. Ali duboko u sebi znala je — moraće da rade na poverenju i međusobnoj pažnji.
Sledećeg jutra, kada su prvi zraci sunca blago obasjavali kuhinju, Marina je pripremila doručak i pored ostavila kovertu sa kartama za zajedničko putovanje — daleko od telefona, žurbe i nesporazuma.
Aleks je sa osmehom uzeo karte i pogledao je s iznenađenjem i toplinom.
— Počećemo sve ispočetka — tiho je rekla Marina. — Bez tajni i nedorečenosti.
On je klimnuo glavom i uzeo je za ruku.
— Spreman sam — prošaputao je.
U tom trenutku, sedeći za stolom, shvatili su — ljubav nije savršena, ali upravo se u njenim nesavršenostima krije snaga. Najvažnije je ne plašiti se da pogledamo jedno drugo u oči i da idemo napred — zajedno.
Ponekad put ka sreći počinje malim korakom poverenja.
