Žena je ujutru iznela smeće i pored kontejnera primetila gotovo novu sofu, pa ju je odnela kući. Ali nije ni mogla da zamisli da će nekoliko sati kasnije njen muž skinuti presvlaku sa sofe i uplašeno povikati: „Brzo dođi ovamo… Moraš da vidiš šta je unutra!“
Marta je izašla iz kuće da baci smeće. U dvorištu gotovo nikoga nije bilo, a kod prostora za kontejnere vladala je neobična tišina. Ubacila je kesu u kontejner i već krenula da ode kada je odjednom primetila veliku svetlosivu sofu.
Izgledala je previše dobro da bi završila na deponiji. Presvlaka je bila gotovo čista, nogice čitave, a na jednom naslonu za ruke videla se samo mala ogrebotina.
Marta je zastala i nekoliko sekundi samo posmatrala svoj neobičan pronalazak.
— Zar je moguće da ga je neko bacio zbog tako sitnog oštećenja? — tiho je rekla sebi.
Prišla je bliže, oprezno rukom pritisnula sedište, a zatim pogledala sa zadnje strane. Konstrukcija je delovala čvrsto, ništa se nigde nije klimatalo.
U tom trenutku se kod kontejnera zaustavio automobil. Dvojica muškaraca brzo su istovarila nekoliko starih kutija, nisu čak ni pogledala u pravcu sofe, seli su nazad u automobil i odmah otišli.
Marta se još jednom osvrnula oko sebe i konačno odlučila da bi bilo šteta ostaviti tako dobru stvar.
Kući se vraćala polako, bukvalno vukući tešku sofu nekoliko metara po nekoliko metara do ulaza u zgradu. Nekoliko komšija ju je iznenađeno posmatralo kroz prozore, ali niko ništa nije rekao.
Kada je konačno ugurala sofu u stan, iz kuhinje je izašao njen muž.
— Ozbiljno? — upitao je Tomas sa osmehom. — Zar sada skupljamo nameštaj pravo sa deponije?
— Nemoj da se smeješ prerano — odgovorila je Marta. — Pogledaj pažljivo. Ako zamenimo tkaninu, dobićemo skoro novu sofu. Odavno smo želeli da stavimo nešto na vikendicu.
Tomas je pažljivo pregledao pronalazak, nekoliko puta pritisnuo sedište i slegnuo ramenima.
— Dobro, priznajem, zaista izgleda prilično dobro. Sutra je ionako slobodan dan, pokušaćemo da je sredimo.
Sutradan su izneli sofu u garažu. Tomas je doneo alat, a Marta je pripremila novu tkaninu za nameštaj koju je odavno kupila na sniženju, ali nikada nije pronašla način da je iskoristi.
Posao se ispostavio težim nego što su očekivali.
Stare spajalice za nameštaj bile su toliko čvrsto pričvršćene kao da niko nije nameravao da ih izvadi narednih sto godina.
— Imam osećaj da je ova sofa napravljena da traje večno — nasmejao se Tomas, pažljivo podvlačeći šrafciger ispod još jedne spajalice.
Marta se samo nasmešila i nastavila da slaže skinutu tkaninu u veliku kesu.
Posle nekog vremena Tomas je stigao do unutrašnjeg dela naslona. Već je nameravao da skine poslednji sloj punjenja kada je njegov šrafciger iznenada o nešto glasno udario.
— Čudno… Ovde ne bi trebalo da bude ničeg tvrdog.
Pažljivo je razmaknuo sunđer, pogledao unutra i odjednom naglo zaćutao.
Nakon nekoliko sekundi glasno je pozvao ženu.
— Marta, brzo dođi ovamo… Samo ostani mirna.
Ona je odmah osetila da se dogodilo nešto neobično.
Kada je Marta prišla, Tomas je već u rukama držao nešto jezivo.
— A šta je sad ovo? — iznenađeno je prošaputala.
Drugi deo ove priče možete pronaći u prvom komentaru.
Kada je Marta prišla, Tomas je već stajao pored rastavljene sofe, bled u licu.
— Samo nemoj da se uplašiš… — tiho je rekao. — Pogledaj sama.
Marta se oprezno nagnula.
Unutar okvira, ispod debelog sloja sunđera, bio je čvrsto pričvršćen metalni kontejner.
Tomas je odvrnuo pričvršćivače i polako otvorio poklopac.
Unutra su se nalazili pištolj sa izbrisanim serijskim brojem, nekoliko metaka i rezervni okvir.
Nekoliko sekundi supružnici su ćutke gledali u pronalazak.
— Ne diraj ga — konačno je rekla Marta. — Nemoj ga više ni pipnuti.
Tomas je pažljivo zatvorio kontejner.
— Misliš da odmah treba da pozovemo policiju?
— Naravno. Ako je neko sakrio oružje unutar sofe, onda je za to postojao veoma ozbiljan razlog.
Nekoliko minuta kasnije policajci su stigli pred njihovu kuću. Pažljivo su pregledali sofu, fotografisali skrovište, zaplenili oružje i zamolili supružnike da detaljno ispričaju gde su tačno pronašli nameštaj.
Nekoliko dana kasnije Martu je pozvao istražitelj.
— Želim da vam zahvalim što ste odmah prijavili pronalazak — rekao je. — Veštačenje je potvrdilo da je upravo iz ovog pištolja pre nekoliko godina počinjeno posebno teško krivično delo. Odavno smo znali koje je oružje počinilac koristio, ali nikada nismo uspeli da ga pronađemo. Zbog toga svih ovih godina nismo mogli da završimo istragu.
Marta je ćutke slušala, ne prekidajući ga.
— Sada imamo nove dokaze — nastavio je istražitelj. — Zahvaljujući vašem pronalasku, slučaj je ponovo otvoren i sada imamo realnu šansu da utvrdimo ko je krivac.
Nakon razgovora Marta je još dugo sedela ćutke.
Tomas ju je pogledao i tiho rekao:
— Zamisli… Da si tog dana samo prošla pored ovog kauča, oružje je moglo da ostane tamo još mnogo godina.
