Bezobrazni roditelji su zahtevali da ne jedem u avionu — „jer njihovo dete može da dobije histerični napad“. Ali sam ih mirno dovela u red.
Zovem se Elžbieta i zadovoljna sam svojim životom. Radim kao konsultantkinja za marketing i često putujem širom zemlje, pomažući kompanijama da preispitaju svoje strategije. Prošle godine sam posetila 14 gradova. Letovi, hoteli i koferi postali su deo mog načina života.
Ali postoji jedna stvar kojoj uvek moram posvetiti pažnju — imam dijabetes tipa 1. Sa tom dijagnozom živim od svoje dvanaeste godine i moram stalno da kontrolišem nivo šećera u krvi, nosim insulin i grickalice sa sobom.
Moja bolest me ne definiše, ali zahteva disciplinu s moje strane i razumevanje od strane drugih. Obično to nije problem — prijatelji, saradnici, pa čak i stjuardese su veoma obazrivi.
Ali ovog puta nije bilo tako.
Tokom leta iz Čikaga za Sijetl osetila sam poznatu vrtoglavicu i drhtanje ruku — nivo šećera u krvi mi je naglo pao. Sela sam na svoje mesto pored prolaza, do jedne porodice — bračni par i njihov sin od oko devet godina. Dečak je bio potpuno zaokupljen igrom na tabletu i delovao je više razmaženo nego osetljivo.
Kad sam iz torbe izvadila proteinsku čokoladicu da stabilizujem stanje, dečakova majka me zamolila… da ne jedem.
— „Naš sin je veoma osetljiv,“ rekla je, pokazujući na hranu. „Može početi da vrišti. Bolje ga ne provocirati.“
Pokušala sam ljubazno da objasnim, ali me prekinula:
— „Let traje samo tri sata. Možete da izdržite.“
Spakovala sam čokoladicu, odlučivši da sačekam kolica s pićem. Ali posle 40 minuta, kada sam konačno zamolila stjuardesu za koka-kolu i neku užinu, oglasio se otac deteta:
— Nema jela i pića u ovom redu. Naš sin ne podnosi kada neko jede pored njega.
Dečak je u međuvremenu mirno nastavio da igra i nije obraćao pažnju na nikoga. A ja sam se već osećala zaista loše.
Kad se stjuardesa vratila sa kolicima, majka je ponovo pokušala da odbije u moje ime:
— „Bolje joj ništa ne donosite za jelo. Naš sin ima senzorne smetnje, može da zaplače.”
U tom trenutku sam mirno, ali odlučno rekla:
— „Imam dijabetes tipa 1. Ako sada ne jedem, moje stanje može brzo da se pogorša. Moram nešto da pojedem — odmah.”
Zavladala je tišina. Stjuardesa mi je odmah pružila ono što sam tražila. Nekoliko putnika je razmenilo poglede. Neko je klimnuo glavom u znak razumevanja.
— „Svi imaju svoje teškoće,” rekla je žena. „Trebalo bi da pokažete malo empatije.
— Vaše dete sedi s tabletom, jede bombone i nikoga ne primećuje — odgovorila sam. — Empatija je poštovanje tuđeg zdravlja, a ne njegovo ignorisanje.
Posle toga se više nisu mešali. Mirno sam pojela, nivo šećera mi se stabilizovao i ostatak leta je prošao bez problema.
Kasnije je majka još jednom pokušala da mi objasni „specifičnosti“ svog deteta, ali sam ljubazno i s poštovanjem odgovorila:
— Imate pravo da brinete o svom detetu. Ja imam pravo da brinem o svom zdravlju. Ako mislite da vaš sin teško podnosi prisustvo drugih ljudi — možda bi trebalo da rezervišete ceo red ili izaberete privatni let.
Ova situacija me podsetila na nešto važno: briga o sopstvenom zdravlju nije nekultura — to je nužnost. Samo zato što se bolest ne vidi, ne znači da je nema. I niko nema pravo da traži od nas da rizikujemo svoje zdravlje radi tuđe udobnosti.
Neka svi to zapamte: tuđe zdravlje je uvek važnije od trenutnog komfora drugih.
