Sudnica je bila uronjena u tišinu.
Svi prisutni — advokati, porotnici, novinari, slučajni posmatrači — sedeli su nepomično, ne ispuštajući ni zvuk. U vazduhu se osećala napetost.
Sudija u crnoj togi mirno je saopštio:
— Aleks Miler, bivši službenik organa gonjenja. Sud odlučuje da vas proglasi krivim za zloupotrebu vlasti…
Reči su zvučale prigušeno i daleko. Aleks je stajao sagnute glave i teškim srcem. Njegove ruke bile su čvrsto stisnute, usne skupljene u tanku liniju. Nije se opirao, nije protestovao, nije pokušavao da se brani. Jedino što je želeo bilo je da izgovori poslednje „zbogom“.
— Poštovani sude — konačno je prošaptao — nemam porodicu ni bližnje. Ali imao sam vernog prijatelja. Molim vas, dozvolite mi da se oprostim od njega… Sa mojim psom, Reksom.
Tiha šuškanja prošla su salom. Ovo nije bila molba za milost. Ovo je bilo… ljudski.
Sudija je pogledao tužioca. On je polako klimnuo glavom.
Nekoliko minuta kasnije vrata su se otvorila. U sudnicu je sigurnim korakom ušao nemački ovčar. Zvao se Reks.
Pas se kretao mirno, kao da razume da je ovo posebno mesto. Njegove oči bile su veoma izražajne — nisu bile agresivne, nisu bile uplašene, već pametne. Odmah je prepoznao Aleksa. Sa dubokim uzdahom potrčao je ka njemu.
Aleks je kleknuo. Zagrlio je psa, čvrsto ga zagrlio i pomazio po glavi. Suze su mu se pojavile u očima:
— Izvini, Reks… Izneverio sam te. Nisam branio ni sebe ni tebe. Ali ti si uvek bio uz mene… Čak i kada su se drugi okrenuli.
To je bila dirljiva scena. Čak su i neki porotnici drhtali od emocija. Ali upravo u tom trenutku dogodilo se nešto što niko nije očekivao…
Reks je iznenada podigao glavu i, ne osvrćući se, otišao od Aleksa. Krenuo je pravo ka muškarcu koji je stajao uza dalji zid — drugom policajcu. To je bio Oliver — bivši partner Aleksa, čovek čije je svedočenje imalo ključnu ulogu u ovom slučaju.
Reks je prišao blizu i iznenada zarežao. Nije glasno, ali odlučno. Počeo je da dotiče nosom džep Oliverovog uniformisanog kaputa.
Svi su zastali. Čak se i sudija blago nagnuo napred.
— Šta se dešava?.. — tiho je upitao.
Oliver se zacrveneo i pokušao da se povuče, ali sudijski službenik mu je prišao i ljubazno zamolio da se zaustavi. Iz džepa je izvadio mali USB.
Sudija je namrštilo lice:
— Molim vas, priključite ga na računar.
Nekoliko sekundi kasnije na ekranu su se pojavili video snimci. Na njima se videlo kako neko broji novac, kopira dokumente, razgovara o sumnjivim radnjama. Jedan od glasova na snimku bio je toliko poznat Aleksu…
Ali iznenada svi su čuli:
— Mirno. Sve ćemo svaliti na Milera. On ćuti. Uvek ćuti.
Zavladala je tišina. Sudija je pogledao tužioca, on je pogledao obezbeđenje.
— Sednica se prekida. Potrebno je analizirati novi dokazni materijal. Gospodine Milere, privremeno ste oslobođeni presude. A psa molim nagradite nečim ukusnim.
U sali su se začuli suzdržani aplauzi. Ovo nije bila pobeda, već olakšanje. Pravda još nije trijumfovala, ali se pojavila nada.
Aleks je i dalje klečao, zatečen i potresen. Reks mu je ponovo prišao i pritisnuo njušku uz njegov obraščić.
— Spasio si me, kao i uvek — prošaptao je Aleks. — Ti si uvek znao kome možeš verovati…
