Tetka je nagovorila baku da plati „porodični odmor” — a onda ju je ostavila u oronulom motelu, dok je sama uživala u luksuzu. Ali život je sve postavio na svoje mesto.
Moju baku Merilin je nemoguće ne voleti. To je najtoplija osoba koju poznajem — peče kolače za komšije, pamti sve rođendane u porodici i do danas pokušava da mi ugura dvadeset dinara „za sladoled“, iako imam stalni posao.
— Doris, hajde, uzmi — kaže sa osmehom. — Meni je zadovoljstvo da ti pružim radost.
Takva je moja baka — uvek misli na druge, nikad na sebe. Zato, kada je njena ćerka, a moja tetka Lori, predložila „porodični izlet da stvorimo lepe uspomene“, baka je bila presrećna.
— Zamisli — rekla mi je uzbuđeno preko telefona — Lori hoće da ide na odmor sa mnom! Kaže da treba dok još imamo vremena.
Ali ja sam odmah osetila nelagodnost. Tetka Lori se uvek pojavljivala u životu porodice samo kada joj je nešto trebalo. Rođendan? Nije došla. Porodični ručak? Nije došla. Poklon? Samo ako je skup. A sada odjednom — tolika želja da provede vreme sa nama?
Na porodičnom ručku Lori je čvrsto uhvatila baku za ruku:
— Mama, hajde da uradimo nešto posebno! Mi, ti i Rejčel. To će biti nezaboravni trenuci!
Rejčel — njena razmažena ćerka — dodala je:
— Ići ćemo na masaže, gledati zalaske sunca… Biće sjajno!
Baka je blistala od sreće. Nisam je videla tako radosnu još od smrti dede.
Sledećeg dana za doručkom, Lori je rekla baki:
— Pronašle smo savršen rizort: all inclusive, pogled na okean, spa… Ali skup je. A mi sad imamo problema s plaćanjem Rejčelinih studija…
Kasnije mi je baka priznala da planira da plati put — pet hiljada dolara. Pokušala sam nežno da je odgovorim od te ideje, ali me je samo pomilovala po ruci i rekla:
— Tvoja tetka skoro nikad ne traži pomoć…
Skoro? Jedva sam se suzdržala. Ali baka je već napisala ček.
Pre polaska, Lori je uveravala da su rezervisane tri sobe u petozvezdanom hotelu. Ali uveče je baka dobila potvrdu — samo dve sobe. Lori je objasnila:
— Mama, sve je već bilo zauzeto! Mi sa Rejčel smo u jednoj, ti u drugoj. Ne brini!
Baka je pristala. I kao uvek — verovala.
Sledećeg dana sam je odvezla na aerodrom, poželela joj lep odmor… I ubrzo dobila poziv.
— Doris… ovde su… bubašvabe…
Ispostavilo se da su se Lori i Rejčel smestile u luksuznom rizortu, a baku… ostavile u prljavom motelu pored puta. Na tepihu su bile mrlje, osećao se dim cigareta, a klima nije radila.
— Mora da je neka greška — rekla je baka recepcionaru.
Ali on je samo pokazao papir: „Plaćeno pre tri dana. Upravo ovo je rezervisano“.
Kad je baka pozvala Lori, ona je samo uzdahnula:
— Mama, nemaš pojma koliko je sve ovo bilo teško organizovati… Samo budi zahvalna što si blizu.
Tada sam shvatila: dosta je.
Došla sam, pokupila baku iz motela i smestila je… u najskuplju vilu u istom hotelu u kojem su bile Lori i Rejčel. Plaćanje? Tetkina kreditna kartica — jer je rezervacija bila napravljena preko njenog naloga u sistemu lojalnosti.
Dok smo baka i ja prolazile pored restorana, Lori je skoro ispustila čašu.
— Mama, šta se dešava?! — povikala je.
— Selim se u svoju pravu sobu — mirno je odgovorila baka.
— Smestila si je u motel s bubašvabama — dodala sam. — Sada je vreme za pravdu.
Lori je pobledela. Pokazala sam joj račun: sve je bilo legalno, sve potvrđeno.
— Nije bilo nikakve greške — rekla sam. — Kao što nije bilo greške ni sa onim motelom.
Baka se uspravila:
— Mislim da je vreme da odlučim kome zaista vredi pomagati.
Te večeri sedele smo s bakom na prostranom balkonu, pile piće dobrodošlice i gledale zalazak sunca. Baka se smeškala.
— Za porodicu — rekla je. — Za onu koja je stvarno uz tebe.
Lori se do kraja putovanja jedva oglašavala. A kad su se vratile kući, baka je objavila da joj više neće dati ni centa. I prvi put posle dugo vremena osetila sam da pravda zaista postoji.
