Sažalila sam se na beskućnika i nahranila ga toplom supom, ali sam se posle nedelju dana mnogo pokajala zbog svoje dobrote 😨😢
Pre otprilike dve nedelje, na putu ka poslu, prvi put sam ga primetila. Muškarac, oko trideset godina, na prvi pogled sasvim običan — uredna, iako iznošena odeća, neobrijano lice, prazan pogled. Tada nisam obratila mnogo pažnje. Ali kada se moja smena u baru bližila kraju, izašla sam napolje da razgovaram telefonom — a on je još uvek stajao tamo.
Vetar je već bio oštar, hladnoća je ulazila u kosti. A on se čak nije ni trudio da se skloni. Nisam izdržala i prišla sam mu.
— Dobro veče… da li ste dobro? Mogu li vam nekako pomoći? Možda da nekog pozovem? — pitala sam, i u tom trenutku do mene je dopro oštar miris, od kojeg mi se smučilo.
Pogledao me je pomalo krivo:
— Ne, hvala… Ovde sam jer nema vetra. Ne smetam, je l’ tako?
— Ne, ne smetate… Ali vi ste ovde još od jutra?
— Skoro. Samo sam par puta svratio u prodavnicu, da se malo ugrejem.
— Jeste li nešto jeli?
— Kupio sam hleb… i tako ga pomalo grickam.
— Zašto vi… zašto niste kod kuće? — nisam mogla da izdržim.
On je spustio pogled:
— Nema ga.
Progutala sam knedlu, jedva obuzdavajući sažaljenje.
— Sačekajte ovde.
Ušla sam unutra, prošla obrok sa svojim popustom. Topla, normalna hrana. Sela sam ga na verandu, bar da ima krov nad glavom. Jeo je ćutke, gotovo ne podižući pogled. Kada sam izašla da zatvorim smenu — njega više nije bilo.
U tom trenutku nisam mogla ni da zamislim da ću se posle izvesnog vremena veoma pokajati zbog svoje dobrote. Nastavak u prvom komentaru 👇👇
Dan kasnije, taj beskućnik se ponovo pojavio. I opet sutradan. I opet. Sedeo je na istom mestu, čekao. A ja sam se osećala kao da imam obavezu — da ga nahranim. Svaki put. Tako je bilo skoro nedelju dana.
Nisam više mogla. Ni meni samoj novac nije bio dovoljan da beskonačno hranim jednog čoveka. Osim toga, gosti su se žalili na njegov oštar miris, a rukovodstvo je skoro dalo otkaz. Ali kako da kažem čoveku bez nade da ovde nije dobrodošao?
Tada sam skupila svu svoju hrabrost i pronašla mu prihvatilište. Dom za beskućnike, tamo će ga primiti i nahraniti.
Sada je tamo, pod krovom, sa toplim krevetom i hranom. Ali i dalje me muči sumnja: da li sam ispravno postupila što sam ga odvela tamo i prestala da mu pomažem lično?
Osećam se tako slomljeno i ne znam kako da živim sa tim.
