Ana je žurila u kancelariju nakon poslovnog sastanka sa partnerima.
Da bi uštedela vreme, odlučila je da prođe kroz gradski park. Sunce je sijalo, ali hladan vetar s reke prolazio je do kostiju.
Pešaci su žurili svojim putem, ne obraćajući pažnju jedni na druge. Ana je takođe ubrzala korak, plašeći se da će zakasniti na važan sastanak. Odjednom, njen pogled pao je na klupu pored staze.
Na klupi je sedeo stariji muškarac. Uredno obučen. Gledao je zamišljeno u daljinu. Nešto u njegovom izgledu nateralo je Anu da uspori.
— Izvinite, možete li mi reći koliko je sati? — upitao je kada ju je primetio.
— Pola dva je — odgovorila je, pogledavši na sat.
Starac je ustao i ponovo pogledao negde u daljinu. Ana je već htela da krene dalje, ali je u njegovim očima videla zbunjenost.
— Da li je sve u redu? Treba li vam pomoć? — tiho je pitala, prišavši bliže.
— Mislim da sam se izgubio — odgovorio je. — Izašao sam u šetnju i sada ne mogu da pronađem put kući.
Ana je sela pored njega. Sastanak više nije delovao tako hitno.
— Možete li mi reći kako se zovete?
— Viktor — rekao je posle kraćeg razmišljanja.
— Da li se sećate adrese ili broja telefona nekog od bližnjih?
Koncentrisao se, napregao pamćenje i polako izgovorio adresu i broj telefona. Ana je izvadila telefon i pozvala broj.
— Halo? — začuo se muški glas.
— Dobar dan. Sa Viktorom sam u gradskom parku. Mislim da se izgubio.
— Tata?! — u glasu se čulo olakšanje. — Hvala vam puno! Odmah dolazim. Samo vas molim, ostanite uz njega.
Ana se vratila kod Viktora i, videvši da je vidno zbunjen, pokušala da ga umiri.
Vetar ju je terao da drhti. S druge strane — važno je imala sastanak. Ali nije mogla samo da ostavi starijeg gospodina i ode.
Počeli su da razgovaraju. Viktor je pričao o svom životu, o sinu koji je stalno zauzet poslom. Ana je pažljivo slušala, povremeno pogledavajući na sat.
Posle petnaest minuta, crni automobil se zaustavio ispred parka. Iz njega je izašao muškarac od oko četrdeset godina i brzo prišao.
— Tata! Pa zamolio sam te da ne ideš sam u šetnju!
— Mislio sam da ću se snaći, Sergije — rekao je Viktor sa nelagodom.
Sergije je pomogao ocu da ustane, a zatim se obratio Ani:
— Ne znam kako da vam se zahvalim. Strašno je pomisliti šta je sve moglo da se dogodi. Kako se zovete?
— Ana — odgovorila je.
— Ana, mnogo vam hvala. Obećavam da otac više neće biti sam. Odvešćemo vas.
Ana se pozdravila i požurila u kancelariju. Sastanak je već počeo, ali niko nije obratio pažnju na njen dolazak.
Dan joj je prošao kao kroz maglu. Nije mogla da se skoncentriše. Posle ručka na njenom stolu ležala je koverta. Unutra — cedulja sa adresom i vremenom sastanka. Pošiljalac — velika firma „StroyInvest“.
Ana je znala za tu firmu, ali nije razumela ko bi mogao da je pozove. Radoznalost je prevagnula. Tokom pauze za ručak otišla je na navedenu adresu.
Moderna zgrada od stakla i betona. Na poslednjem spratu dočekao ju je Sergije. Pozvao je da sedne.
— Iznenađena? — nasmejao se.
— Iskreno, da.
— Juče ste nesebično pomogli mom ocu. Danas se retko ko zaustavi da pomogne neznancu — rekao je. — A ja cenim ljude koji imaju saosećanja.
Sergije je izvadio fasciklu i stavio je ispred nje.
— Želeo bih da vam ponudim posao u mojoj firmi: duplo veća plata od trenutne, službeni stan i sjajne mogućnosti za napredak.
Ana je brzo pregledala uslove.
— Sve ovo zbog onoga što se juče dogodilo?
— Pogledao sam vaš CV. Vi ste odličan stručnjak. A jučerašnja situacija samo je potvrdila vaše ljudske vrednosti.
Ana je zamolila za malo vremena da razmisli.
Nedelju dana kasnije već je radila u „StroyInvestu“. Cenili su je, slušali njeno mišljenje. Sa Sergijem je provodila sve više vremena.
U početku su to bili poslovni sastanci, kasnije — ručkovi, šetnje. Jednog dana pozvao ju je na večeru u restoran. Postali su bliskiji nego samo kolege. Pojavio se osećaj unutrašnje povezanosti, teško opisiv rečima.
Tokom jedne šetnje pored reke Sergije je priznao:
— Znaš, drago mi je što se tada tata izgubio.
Anna se nasmešila. I ona je bila zahvalna na tom slučajnom susretu. Od tada, njen život se promenio.
Razgovori su postajali sve ličniji. Sergije se interesovao za njena razmišljanja, uspomene, omiljene knjige. Sve to se pretvorilo u nešto više.
Jednog dana rekao je:
— Ti si posebna, Anno. Retko se sreće neko sa takvim srcem.
Anna se postidela. Oduvek je sebe smatrala običnom.
Ubrzo je Sergije počeo da je poziva na važne sastanke, predstavljajući je ne samo kao radnicu, već i kao osobu kojoj veruje. Kolege su to primećivale, ali niko ništa nije komentarisao.
Proleće je zamenilo leto. Radni dani su se smenjivali sa šetnjama pored obale. Jednog dana pozvao je Annu na selo. Prostrana kuća, udoban enterijer — atmosfera topline.
— Tata voli da dolazi ovde vikendom — objasnio je Sergije.
Viktor je Annu dočekao srdačno. Izgledao je vedro, prepoznao je i obradovao se.
— Sin kaže da sada radiš kod nas — rekao je, sipajući čaj na verandi.
Vreme je proticalo mirno. Šetnje, razgovori pod zvezdama… Anna nije ni primetila kada se zaljubila. Sergije se pokazao kao nežan, pažljiv — potpuno drugačiji od onoga kako su o njemu govorili na poslu.
Godinu dana kasnije su se venčali. Ceremonija je bila skromna, u istoj kući van grada.
Anna se preselila kod Sergija. Dao joj je potpunu slobodu:
— Sada je i ovo tvoj dom. Radi kako ti misliš.
Anna se posvetila vrtu. Ranije nije imala takvu priliku. Sada su ispod prozora cvetale ruže, božuri, ljiljani.
U kući se pojavila velika biblioteka. Sergije je podržavao njenu ljubav prema knjigama, pomogao joj da sakupi kolekciju retkih izdanja. Anna je ostvarivala snove.
Uveče se cela porodica okupljala na terasi. Večere su prolazile u mirnoj, toploj atmosferi. Viktor je postao deo njihovog života.
On i Anna su se sprijateljili. Često su zajedno radili u vrtu ili jednostavno sedeli u tišini na klupi, gledajući zalazak sunca.
— Znaš, Anno — rekao je jednom — zahvalan sam sudbini za onaj dan u parku. Donela si sreću i meni, i mom sinu.
Anna je često mislima odlazila u taj dan. Oštar vetar, izgubljeni starac, njena odluka da se zaustavi… Sve se tada promenilo.
Ponekad sve počinje od jednog jednostavnog, dobrog dela. I to je dovoljno da život krene novim putem.
