Zovem se Rejčel. Oduvek sam verovala da najbližima — posebno porodici — možeš bezgranično verovati. Ali život mi je dao bolnu lekciju: poverenje mora ići ruku pod ruku sa oprezom.
Sa nama živi ovčar Daisy. Već četiri godine je moja senka. Dobrodušna, lepo vaspitana, lajala je samo od radosti. Ali pre tri nedelje sve se promenilo.
Čim je tašta Linda došla iz Milbruka i prešla prag, Daisy se razdražila. Uši su joj bile pritisnute, telo zategnuto, a iz grla se čuo tihi, suzdržani mrmljaj.
— Daisy, tiho! Pa to je baka Linda — pokušala sam da je smirim.
Linda se zlonamerno nasmešila:
— Verovatno je ljubomorna ili je loše volje?
Ali to nije bio običan bes. Kada je petogodišnji Džejk potrčao ka baki, Daisy je naglo stala između njih, ispružila dlaku i duboko zarežala kao da ih upozorava.
— Ona NIKADA nije to radila — prošaputala sam mužu.
— Psi su bića raspoloženja — mahnuo je rukom Dejvid. — Proći će samo od sebe.
Ali to nije prolazilo. Svaka Linda poseta pretvarala je Dejzi u napetog čuvara. Nije skidala pogled s nje, naročito kad bi baka prilazila deci. Kada je Keličina ćerka otrčala da pokaže baki crtež, Dejzi je odmah stajala pored njih kao da ih pokušava zaštititi.
Kulminacija se dogodila u petak. Linda je pozvala:
— Rejčel, draga, mogu li da povedem decu na vikend? Tomas je na putu, a ja se sama dosađujem.
Tokom razgovora, Dejzi je odjednom počela da paniči, glasno i oštro da laje, kao od straha.
— Šta je to?! — zabrinula se Linda.
— Dejzi… poslednje vreme se čudno ponaša… — počela sam.
— Ne dramatizuj. Sve će biti u redu! Sjajno ćemo se provesti.
Iako sam bila zabrinuta u srcu (i zbog Dejzi), pristala sam.
Subotnje jutro je počelo nervozno. Čim je Lindin auto stigao, Dejzi je besno navalila na prozor. Staklo se pokrilo pljuvačkom od njenog laveža i režanja. Jedva sam je držala na povodcu.
— Smiri se, devojko, sve je u redu! — molila sam, ali Dejzi kao da nije čula. U njenim očima je bio čist strah.
Linda je izašla iz auta sa napetim osmehom:
— Prestani! Ona jednostavno ne razume šta se dešava.
Kada su se deca ukrcavala u auto, Dejzi je zavijala. To nije bio loš lavež — to je bio vrisak zabrinutosti.
— Mama, Dejzi se plaši — šapnula je Keli grleći plišanog zeca.
— Sve će biti u redu, dušo. Baka je sa vama.
Kada je auto nestao, Dejzi je ostala na travi, podigla je glavu prema nebu. I zavijala. Satima. Trčala je po kući, odbijala da jede, nije se igrala, osluškivala svaki zvuk.
— Dejvide, nešto nije u redu sa njom — rekla sam, osećajući stezanje u srcu. — Nikad se ovako nije ponašala.
— Previše brineš, i ona to oseća — odgovorio je. — Pa to je moja mama. Ona me je odgajila.
Ali Linda nije javljala na telefon. Ni prvi, ni peti put. Samo automatski sekretar.
Uzela sam ključeve:
— Idem. Samo ću proveriti.
Linda-in kuća dočekala me tišinom. Ni svetla, ni zvuka. Srce mi je ludo kucalo. Pokucala sam. Tišina. Kvaka se pomerila — vrata su bila otvorena.
— Linda? Ovde Rejčel! — povikala sam ulazeći.
Dnevna soba je bila prazna. Kuhinja prazna. Na kraju hodnika — poluotvorena vrata zimskog vrta. Prišla sam.
Džejk i Keli su sedeli na podu sa bojicama. Ali moj pogled se zaustavio na Lindi. Sela je u fotelju, bleda, sa napetim izrazom lica. Pored nje — nepoznati muškarac. Mršav, sa umornim licem. Brzo je nešto pakovao u torbu.
— Rejčel?! — Linda je skočila. — Kako ti…?
— Ko je on? — upitala sam mirno, ali odlučno.
Muškarac se okrenuo:
— Markus. Ja sam… umetnik.
— Samo poznanik — dodala je Linda. — Došao je… da nacrta skice za poklon… iznenađenje.
— Iznenađenje? — ponovila sam. — I nisi smatrala potrebnim da me upozoriš da će u kući sa decom biti nepoznata osoba?
Deca su se ukočila, osetivši napetost.
— Nisam… nisam mislila — spustila je pogled Linda.
— Gde je Tomas?
— Još nije došao…
Situacija je postala jasna. Nešto se skrivalo. Nepoznati čovek u kući. I moja kujica, koja je osetila da nešto nije u redu. To je izazvalo tako jaku reakciju kod Dejzi.
— Spakujte stvari dece. Vraćamo se.
U autu sam rekla deci da će uveče biti crtani film i pica — samo za nas.
Kada sam ispričala sve Dejvidu, bio je potresen.
— Dejzi je pokušavala da nas upozori. Osetila je da nešto nije u redu — tiho je rekao.
Pronašli smo pouzdanu dadilju. Kasnije je Dejvid pozvao majku.
— Dok ne razjasnimo celu situaciju, ne možeš da viđaš decu. Moramo da razumemo šta se dešava i zašto nešto skrivaš. Ovo je bilo opasno.
Linda je plakala preko telefona, izvinjavala se, govorila o nesporazumu. Ali među nama se pojavio jaz.
Kasnije smo saznali da je Linda zaista imala ličnih problema o kojima nije govorila. Njeno ponašanje koje nas je zabrinulo bilo je odraz tih problema. Ali je morala sama da se nosi sa njima.
A moja briga — to su moja deca. I Dejzi. Kada je Linda nestala iz vidokruga, opet je postala svoja — mirna, nežna, pouzdana.
Pokušala je da nas upozori. I ovaj put — čuli smo je.
