Na jednoj gradskoj ulici starija žena stajala je na ivičnjaku i tiho se obraćala prolaznicima:
— Sine, nemoj da prolaziš ravnodušno… Potrebna je pomoć za unuku — tiho je rekla.
Pored je prolazio muškarac srednjih godina — u odelu, sa usredsređenim pogledom. Hteo je da nastavi dalje, ali njegovu pažnju privukle su minđuše u ušima žene. Bile su to nežne, stare ukrase sa zelenim kamenjem, u obliku javorovog lista.
Zaustavio se, kao da se iznenada nečega važnog setio. Te minđuše bile su gotovo iste kao one koje je nekada imala njegova pokojna supruga.
Pristupio je ljubazno i sa rezervom:
— Izvinite… Mogu li da pitam odakle vam te minđuše?
Žena ga je pogledala sa blagom tugom i odgovorila:
— To je stara stvar… Poklon od dobrog čoveka. Bilo je to davno.
Muškarca je obuzela emocija. Setio se kako su pre mnogo godina minđuše nestale pod misterioznim okolnostima dok je njegova žena bila u bolnici. Imale su za njega veliko značenje.
Mirno je nastavio razgovor:
— Da li ste možda nekada radili u bolnici?
Žena se na trenutak zamislila, a zatim klimnula glavom:
— Da, bio je period kada sam radila kao sobarica…
Nakon kratke pauze dodala je:
— Pronašla sam ih i zadržala u teškom trenutku. To je bila greška… Mislila sam samo na unuku.
Muškarac se zamislio. Mešale su mu se uspomene, tuga, ali i razumevanje. Uzdisnuo je i rekao:
— Te minđuše su bile važne za moju porodicu. Ali hvala vam na iskrenosti. Hajde da pronađemo način da pomognemo i vašoj unuci.
Žena je u tišini skinula minđuše i pružila mu ih. Njihov susret postao je početak nove, ljudske priče — priče o dobroti, pomirenju i podršci.
Ova priča je izmišljena, a svaka sličnost sa stvarnim događajima ili osobama je slučajna.
