Grad je tiho disao pod baršunastim nebom, praćen zvukom čaša na terasama i šapatom prolaznika. Mark, smešten za svojim uobičajenim stolom, posmatrao je svet sa tihom melanholijom. Za njega je život stao onog dana kada su njegove noge prestale da ga slušaju. Svaki pokret bio je napor, svaki pogled prolaznika podsećao ga je na ono što je izgubio.
Držao je čašu crvenog vina kao sidro, dok su mu oči lutale po svetlima koja su igrala iznad uličice. Tada se jedna mala senka zaustavila ispred njega.
Bio je to dečak, ne stariji od sedam godina, sa neverovatno čistim pogledom. Bez oklevanja, dete je prekinulo tišinu:
— Gospodine, mogu da popravim vaše noge.
Mark se gorko nasmejao, mešavinom tuge i ironije.
— Stvarno? Ako to uspeš, mali, daću ti milion.
Dečak se nije nasmejao. Bio je potpuno ozbiljan.
— Zatvorite oči, rekao je nežno.
Zabavljen ovom dečjom smelošću, Mark je pristao. Zatvorio je oči, očekujući šalu ili ruku koja krade parče hleba sa stola. Čuo je tihi glas kako počinje da broji:
— Jedan… dva…
Odjednom, neobjašnjiv udar prošao mu je kroz telo. Nije bila bol, već užarena toplina, kao da električni tok budi svaki nerv koji je godinama spavao. Instinktivno, Mark se trgao. Ruke su mu ispustile čašu koja se razbila na podu, ali ga nije bilo briga.
Njegove noge su se pomerile.
Šok je bio toliki da se naglo uspravio. Prvi put posle beskrajno dugo vremena, stopala su mu dodirnula hladni pločnik sa novom snagom. Stajao je. Drhteći, bez daha, gledao je u svoje udove koji su pre samo nekoliko sekundi bili kao kamen.
Podigao je pogled da pronađe svog spasitelja, da vikne od radosti ili zatraži objašnjenje, ali dete je nestalo u tami uličice. Mark je ostao sam među zaprepašćenim gostima, stojeći pod zlatnim svetlima. Te večeri je shvatio da se cena čuda ne meri milionima, već jednim trenutkom čistog nade. Napravio je svoj prvi korak, čvrst korak, ka novom životu.
