Новембарско небо било је оловно сиво, тешко од кише која је оклевала да падне. У тихој алеји старог гробља, време као да је стало. Клара је клечала, руке чврсто стегнуте о ивицу хладног камена. Њени јецаји, пригушени вуненим шалом, били су једини звуци који су нарушавали тешку тишину. Иза ње, Марк је стајао као заштитна, али немоћна сенка, погледа изгубљеног у празнини сопствене туге.
За Клару, свет је стао оног дана када се смех њена два дечака угасио. Од тада је свако јутро било борба, свако сећање бол. Долазила је овде тражећи опроштај који себи није могла да пружи, полажући беле љиљане на мермер као што се полажу делови сопствене душе.
Одједном, тихо шкрипање шљунка прекинуло је њену самоћу. Клара је окренула главу, очи црвене од суза.
Неколико корака од ње стајала је мала фигура. Девојчица, умотана у беж капут и са белом капом, посматрала ју је невином радозналошћу. У малој, рукавици покривеној руци држала је један ружичасти цвет, пун живота усред овог монохроматског призора.
„Зашто плачеш на кући моје браће?“ упита дете кристално чистим гласом.
Клари се дах зауставио. Контраст између апсолутног очаја одрасле жене и чистоте детета био је снажан. У погледу детета није било трагедије, само једно једноставно питање, без тежине смрти.
Клара је погледала фотографију два дечака на надгробној плочи, па ружичасти цвет који јој је девојчица пружала. У том тренутку, тежина на њеним грудима као да је постала лакша за један грам. Разумела је да бол, иако разарајући, није био једини траг који су оставили. Смех, светлост и невиност живели су негде другде — у одјеку дечјег гласа.
„Плачем јер ми много недостају,“ тихо је одговорила Клара бришући образе.
Девојчица је пришла и положила ружичасти цвет на хладни мермер.
„Не плачи више. Рекли су ми да воле када доносимо боје.“
Марк је закорачио напред и ставио дрхтаву руку на Кларино раме. Први пут после много месеци, нису видели само гроб, већ башту сећања. Заједно су се подигли, ношени крхком снагом тог сусрета. Напуштајући гробље, Клара се није осврнула. Са собом је понела не само тежину прошлости, већ и сјај тог ружичастог цвета који је, упркос свему, сијао у тами.
