Balerina se postidela pred drugim plesačicama kada joj je otac doneo baletske cipele pravo u salu. Kada su svi počeli da joj se smeju, devojka je oterala svog oca — ali ono što se desilo posle bilo je nešto neočekivano 😱😥
Jutro u Aninoj kući počelo je uvređenošću i ljutnjom. Ponovo se posvađala sa ocem zbog baletskih cipela. Devojčica je već tri godine išla na ples i sanjala da jednog dana postane prava balerina. U sali su druge devojčice imale lepe kostime i skupe špice, a kod nje je sve bilo staro i iznošeno.
Najviše su je rastuživale njene cipele. Bile su iznošene, potamnele, na nekim mestima izlizane, i Ani se činilo da je svi gledaju sa sažaljenjem baš zbog njih.
Otac se od ranog jutra spremao za posao. Radio je na gradilištu, prihvatao najteže poslove i vraćao se kući iscrpljen, sa bolnim leđima i umornim rukama. Ana je ponovo počela da ga moli da joj kupi nove baletske cipele. Govorila je da je sramota da izađe u salu, da se bliži nastup i da joj se svi smeju.
Otac je tiho objasnio da trenutno nema novca, da treba malo da sačeka i da će sigurno nešto smisliti. Ali Ana više nije želela da sluša. U besu je zgrabila svoje stare cipele i bacila ih pravo na oca.
Otac je samo spustio pogled, podigao ih sa poda i ništa nije rekao. Ana se brzo spremila i otišla na trening, glasno zalupivši vrata. Imala je osećaj da je niko ne razume. A on je još nekoliko sekundi stajao u hodniku sa tim cipelama u rukama, kao da razmišlja o nečemu. Zatim ih je poneo sa sobom i otišao na posao.
Na gradilištu je bio težak dan. Ali čak ni tamo otac nije prestajao da misli na svoju ćerku. Tokom pauze za ručak izvadio je stare cipele, pažljivo ih otresao, očistio krpom svu prljavštinu, dugo prao izlizana mesta, a zatim pronašao zlatnu boju i pažljivo počeo da premazuje tkaninu.
Do kraja dana stare cipele su se zaista preobrazile. Sijale su i izgledale gotovo kao nove. Naravno, ne savršene, ali lepe i svečane.
Otac ih je pogledao i prvi put tog dana se nasmešio. Mnogo je želeo da obraduje svoju ćerku. Zato je posle posla, umoran i u radnoj odeći, odmah otišao u plesnu školu.
U baletskoj sali je baš trajala proba. Devojčice su stajale kod šipke i ponavljale pokrete. Ana je pokušavala da se ne ometa, dok u sali nije nastao lagani šum. Jedna plesačica je primetila muškarca na vratima i iznenađeno ga pogledala. Zatim se okrenula druga. Posle nekoliko sekundi svi su gledali u njega.
— Ko je uopšte ovo?
— Kakav je ovo čovek došao ovde?
— Zašto izgleda kao beskućnik?
— Uf, užasno miriše.
Ana u početku nije razumela o kome govore, ali se onda okrenula i ukočila. Na vratima je stajao njen otac. Umoran, prašnjav, u staroj radnoj jakni.
— Ćerko, evo, doneo sam ti tvoje cipele, — rekao je. — Pogledaj, sredio sam ih. Sada možeš mirno da vežbaš i nastupaš.
U tom trenutku u sali je postalo potpuno tiho, a onda se neko nasmejao. Zatim su se i drugi nasmejali.
— To je tvoj otac?
— Zar si iz siromašne porodice?
— Kakva sramota.
Ani je bilo toliko neprijatno da joj je lice pocrvenelo. Osetila je kako je svi gledaju i umesto da priđe ocu, zahvali mu se i zagrli ga, uplašila se tog smeha.
— Ne, to nije moj otac, — oštro je rekla. — To je pomoćnik mog tate.
Otac je odmah ućutao. Njegovo lice se promenilo, ali je i dalje držao cipele u rukama.
Ana je brzo prišla, istrgla mu cipele i nervozno ih bacila na pod.
— Odlazi odavde, sramotiš me, — rekla je glasno da svi čuju.
Otac se nije pravdao, nije se raspravljao, nije rekao nijednu lošu reč. Samo je tiho pogledao ćerku, sagnuo se, podigao jednu cipelu sa poda, vratio je i polako izašao iz sale.
Ali zatim se desilo nešto neočekivano, posle čega se Ana jako pokajala 😱😨 Nastavak priče možete pronaći u prvom komentaru 👇👇
Tek kada su se vrata za njim zatvorila, Ana je odjednom osetila nešto teško u sebi. Ali ponos joj nije dozvolio da potrči za njim. Pravila se da se ništa nije dogodilo, podigla je cipele, otresla ih i nastavila trening.
Te večeri otac nije bio kod kuće. Vratio se veoma kasno, kada je Ana već ležala u svojoj sobi. Nije ušao kod nje, ništa nije rekao i od tog dana kao da je postao još tiši.
Sledećeg dana na Aninom krevetu stajala je kutija. Unutra su bile nove baletske cipele — ne prefarbane, već potpuno nove.
Ana je bila toliko srećna da je uzela cipele, privila ih uz sebe i potrčala na trening.
Posle takmičenja dobila je titulu, uručen joj je diploma i pohvaljena je za tehniku i umetnički izraz. Svi oko nje su se smešili, čestitali joj, a devojčice koje su juče smejale sada su je gledale sasvim drugačije.
Ana je stajala sa nagradom u rukama i odjednom shvatila da nema sa kim da podeli tu radost. Njen otac nije bio tu.
Kada se vratila kući, telefon je zazvonio gotovo odmah. Glas sa druge strane bio je čudan. Rekli su joj da je njen otac u bolnici. Na poslu mu je pozlilo. Zbog iscrpljenosti i beskrajnih dodatnih smena doživeo je težak napad.
Ani se učinilo kao da joj se tlo izmiče pod nogama. Stajala je nasred sobe, stežući u rukama taj isti diplom, i nije mogla da poveruje u ono što je upravo čula.
Sve reči koje mu je rekla u sali odmah su joj se pojavile u mislima. Setila se kako se smešio, kako je držao one prefarbane zlatne cipele, kako je tiho otišao ne rekavši ni jednu reč.
Potrčala je u bolnicu, ne osećajući ni noge ni dah. Već kod sobe tresla se od straha. Kada je ušla unutra, njen otac je ležao na krevetu, veoma bled, iscrpljen i neobično slab. Njegove jake ruke, navikle na težak rad, sada su nepomično ležale preko ćebeta. Ana je prišla bliže, sela pored njega i nije mogla da zadrži suze.
— Tata, oprosti mi, — šaputala je, stežući njegovu ruku. — Molim te, oprosti mi. Ja sam kriva. Bila sam užasna. Ti si hteo da učiniš nešto dobro za mene, a ja… Tako me je sramota zbog onoga što sam rekla. Nisam smela tako da postupim. Nikada.
Suze su joj tekle niz lice jedna za drugom. Više nije razmišljala o devojčicama iz sale, ni o tuđem mišljenju, ni o lepim cipelama, ni o nagradama. U tom trenutku joj je bilo potrebno samo jedno — da njen otac otvori oči i da je čuje.
Posle nekog vremena, on se zaista osvestio. Video je ćerku pored sebe, video njene suze i slabo joj stegao ruku. I tada je Ana zaplakala još jače, jer je shvatila ono najvažnije.
