Mirni stariji muškarac sedeo je na ivici starog drvenog mola i pecao — jutro je bilo tiho, kao da je vreme ovde teklo sporije. Lagana magla dizala se iznad vode, zaklanjajući daleku obalu, a retki zvuci prirode samo su naglašavali ovu tišinu.
Sedeo je nepomično, pažljivo posmatrajući plovak. Pored njega je stajala metalna kanta sa ulovom. Mali, ali dovoljan. Za njega nije bilo žurbe — samo poznati mir.
Koraci iza njegovih leđa odjednom su zvučali strano i nepoznato.
Prilazila su mu trojica momaka, razmenjujući poglede i podsmešljivo se smeškajući. Njihovi glasovi odmah su narušili krhku harmoniju ovog mesta.
— Hej, deda, nisi odavde, zar ne?
— Uopšte znaš gde sediš?
— Ovo je naše jezero. Ako hoćeš da pecas — plati.
Starac odmah nije odgovorio. Mirno je podigao štap, proverio strunu, i tek potom tiho rekao:
— Jezero je zajedničko. Svako ima pravo da bude ovde.
Njegov glas bio je stalan. Bez izazova. Bez straha.
Momci su se nasmejali.
— Poslednji put kažemo: ili plaćaš, ili se skloniš.
Ali starac je već ponovo gledao u vodu.
Kao da ih uopšte nije bilo.
I to je bolelo najviše.
Jedan od njih je od besa udario kantu, i ona se zajedno sa ribama otkotrljala u vodu. Po površini jezera širili su se krugovi, narušavajući njegovu glatkoću.
Starac je to samo kratko posmatrao.
Bez žurbe. Bez emocija.
I ponovo je pogledao plovak.
Pauza je postala teška.
— Verovatno drugačije neće shvatiti — rekao je jedan od momaka i napravio korak napred.
U tom trenutku starac je ustao.
Mirno. Sigurno. Bez suvišnih pokreta.
Jednim preciznim pokretom odmah je prekinuo njihov pokušaj pritiska — i već posle trenutka momci su, gubeći ravnotežu, završili u hladnoj vodi tik uz mol.
Odjeknuo je prskot.
Tišina se vratila jednako brzo kao što je nestala.
Momci su izašli na obalu, mokri i zbunjeni. Osmesi su nestali.
Starac je stajao uspravno. U njegovom pogledu nije bilo besa — samo odlučnost i mir čoveka koji je mnogo video.
— Ne razumete u potpunosti situaciju — rekao je tiho.
— Ponekad je bolje zaustaviti se ranije, pre nego što bude prekasno.
Reči su bile tihe, ali u njima je bilo iskustvo.
Niko nije odgovorio.
Momci su se pogledali i u tišini otišli, više se ne osvrćući.
Starac je još nekoliko sekundi gledao u vodu, gde su krugovi davno nestali. Zatim se mirno vratio na svoje mesto, seo, uzeo štap i ponovo se fokusirao na plovak.
Jezero je ponovo postalo tiho.
Kao da se ništa nije dogodilo.
