Zovem se Emili Karter i postoji jedan trenutak koji nikada neću izbrisati iz svog sećanja — dan kada se moj zet pojavio na sahrani moje sestre sa svojom ljubavnicom obmotanom oko njegove ruke.
Crkva u našem malom gradu u Teksasu bila je ispunjena mirisom belih ljiljana i tihim, prigušenim molitvama. Na čelu je stajao zatvoren kovčeg moje sestre Lili. Bila je u trideset drugoj nedelji trudnoće kada je navodno „pala“ niz stepenice. To je bilo Džejsonovo objašnjenje. Tragična nesreća. Ništa više.
Nikada mu nisam verovala.
Kada su se vrata crkve otvorila i Džejson ušao, napetost u prostoriji se momentalno pojačala. Nosio je crno odelo, sa pažljivo kontrolisanim izrazom lica — a pored njega bila je visoka brineta u uskoj crnoj haljini, priljubljena uz njegovu ruku kao da joj je tamo mesto.
Moja majka je naglo udahnula.
„Da li je on ozbiljan?“ šapnula je, stežući mi ruku do bola.
„To je Rejčel“, promrmljala sam. Prepoznala sam ime od pre nekoliko meseci, kada se pojavilo na Lilinom telefonu. „Koleginica.“
Glave su se okretale. Šaputanja su se širila. Džejson se ponašao kao da ništa ne primećuje. Odveo je Rejčel u prvi red — Lilin red — i seo, dopuštajući joj da se osloni na njega kao da je ona ožalošćena supruga.
Grudi su me pekle. Napola sam ustala sa sedišta, spremna da je povučem, ali me je otac povukao nazad.
„Ne ovde, Em“, upozorio je tiho. „Ne tokom službe.“
Sveštenik je govorio o Lilinoj toplini, njenom smehu i dečaku kog je već nazvala Noa. Nisam mogla da sklonim pogled sa Džejsona, pokušavajući da shvatim kako čovek koji je tvrdio da voli moju sestru može da dovede svoju ljubavnicu na njenu sahranu samo nekoliko nedelja nakon smrti Lili i njenog nerođenog deteta.
