Anna je uvek pokušavala da bude savršena radnica. Slušala je svaku reč direktora, beležila sve u svesci, čak i kada ju je umor pritiskao na ramenima, a oči jedva ostajale otvorene. Suprug joj je govorio da previše radi, ali Anna je ubeđivala samu sebe: „Sve je pod kontrolom“. „Najvažnije je da nikoga ne razočaram“ — ponavljala je u mislima, sedeći noću nad izveštajima.
Ali tog dana nešto je pošlo po zlu. Tokom sastanka iznenada ju je obuzeo osećaj slabosti. Prvo blaga vrtoglavica, zatim osećaj da je noge više ne slušaju, srce joj je počelo brže da kuca, a vazduh u sobi postao gust, gotovo gušeći. Uhvatila se za ivicu stola, tiho se izvinila i pokušala da ustane, ali jedva je održala ravnotežu. Direktor je nešto govorio, ali njegove reči gubile su se u praznini njene svesti.
„Šta mi je? Možda je to umor… ne, ovo ne izgleda kao umor“ — prošlo joj je kroz glavu. Panika je polako rasla i Anna je shvatila: mora napolje.
Napolju je bilo hladno, ali to nije donelo olakšanje. Slabost se pojačavala, srce je kucalo ludo, ruke su bile lepljive od znoja. Polako je sela na klupu u parku, zatvorila oči i pokušala da udahne nekoliko dubokih udisaja. „Moram da se saberem… moram“ — šaptala je.
Kada je blago otvorila oči, ispred nje je stajao starac. Imao je preko sedamdeset godina, jednostavnu jaknu, staru kapu i pažljiv pogled. Sagnuo se i pažljivo je uhvatio za zglob.
— Šta radite? — upitala je Anna hrapavim glasom, pokušavajući da pomeri ruku.
Starac je mirno odgovorio:
— Pogledajte svoju narukvicu.
Anna je pogledala ukras i zaledila se. Narukvica koja je uvek delovala lepa i bezbedna na nekim mestima je potamnela tamo gde je dodirivala kožu. U grudima joj se stegao strah.
— Ko ste vi? — upitala je.
— Godinama sam radio sa nakitom — odgovorio je starac. — Kada sam video da se loše osećate, odmah sam proverio narukvicu. Potamnela je tamo gde je dodirivala kožu. Neko je stavio nešto na nju da vam naudi.
Anna se setila poslednjih nedelja sa mužem. Njegovo insistiranje: „Nosite je, ne skidajte“, čudni pogledi i retki znakovi brige sada su joj delovali uznemirujuće. Sve se slagalo u zastrašujuću sliku. „Ne može biti… da li je ovo istina?“ — mislila je, osećajući kako joj srce steže strah.
Starac je pažljivo skinuo narukvicu i umotao je u maramicu.
— Odmah idite kod lekara i na policiju — rekao je. — I nikada je više ne nosite.
Anna je klimnula glavom, drhteći, i skupila snagu. Prvo je otišla u najbližu bolnicu. Lekari su je pregledali i uverili se da je sve u redu. Zatim je otišla na policiju, detaljno opisavši čudno slabljenje i starca.
Vraćajući se kući, ponovo je analizirala događaje dana. Svaki pogled muža, svaka reč sada joj je delovala sumnjivo. Čudo je što je ostala bezbedna. Svaki dan Anna se podsećala: čak i najobičnije stvari mogu skrivati opasnost. Ponekad je oprez jedino što spašava život.
