Ne zato što su joj bile potrebne, već zato što nije želela da uprljaju besprekorno čist mermer.
Pažljivo ih je položila na ivicu kante za smeće i mirno rekla:
„Zadrži ih. Taj novac… biće ti potreban.“
Alehandro se na trenutak ukočio.
U njenom glasu nije bilo gorčine.
Niti molbe.
Ta smirenost… uznemirila ga je više nego bilo kakav prekor.
„Još uvek se praviš važna?“ zareža Alehandro, okrenuvši se ka Kamili. „Vidiš? Siromašna, ali puna ponosa.“
Kamila se podsmehnula i još jače se privila uz Alehandrovu ruku, gledajući Marijanu s prezirom.
U tom trenutku u predvorje je ušla grupa muškaraca u crnim odelima.
Na čelu je bio sedokosi čovek sa autoritativnim držanjem i ozbiljnim pogledom, praćen direktorima i novinarskom ekipom.
Menadžer tržnog centra duboko se poklonio:
„Gospođo Marijana, sve je spremno. Prezentacija počinje za tri minuta.“
Celo predvorje je utihnulo.
Alehandro je pobeleo.
„Gospođo Marijana?“ Glas mu je zadrhtao kao da ga neko steže za grlo.
Marijana je blago klimnula glavom.
Spustila je krpu na kolica za čišćenje.
Mirno je skinula rukavice.
Asistentkinja je odmah prišla i prebacila joj elegantni beli sako preko ramena.
Za nekoliko sekundi „čistačica“ je nestala.
Sada je pred Alehandrom stajala druga žena:
Kosa raspuštena, držanje pravo, pogled dubok i hladan.
Sedokosi čovek je istupio i jasno objavio:
„Čast nam je da vam predstavimo gospođu Marijanu Ortegu, osnivačicu brenda ‘Feniks vatre’ i glavnog investitora ove ekskluzivne kolekcije koja se večeras predstavlja.“
Alehandro je napravio korak unazad, potpuno rastrojen.
Crvena haljina sa rubinima iza Marijane — ona ista koju je prezreo — nosila je njegovo ime.
Marijana se okrenula prema njemu.
I nasmešila se.
Ali to više nije bio krhki osmeh žene od pre sedam godina.
„Pre sedam godina rekao si da nisam dovoljno dobra za tebe.“
„Pre nekoliko minuta rekao si da nikada ne bih smela da dotaknem ovu haljinu.“
Podigla je ruku. Osoblje je otvorilo vitrinu.
Marijana je nežno dotakla crvenu tkaninu.
Svetla su učinila da predvorje izgleda kao da gori.
„Kakva šteta…“ prošaputala je. „Jer onaj ko više nema pravo da dotakne bilo šta od ovoga… si ti.“
U tom trenutku Alehandrov telefon je počeo neprestano da vibrira.
Poruka od sekretarice:
„Gospodine, strateški partner je upravo povukao celu investiciju. Potpisali su ekskluzivni ugovor sa… gospođom Marijanom Ortegom.“
Pre nego što je uspeo da reaguje, Kamila je naglo pustila njegovu ruku.
„Zar nisi trebalo da budeš potpredsednik? Zar je sve bila laž?“
Okrenula se i otišla, njene štikle su odzvanjale poput udaraca čekića po Alehandrovom slomljenom ponosu.
Marijana je prošla pored njega.
Nije ga ni pogledala.
Samo je ostavila jednu rečenicu da lebdi u vazduhu, blagu poput vetra:
„Hvala ti… što si me tada pustio.“
Alehandro je ostao nepomičan usred predvorja, okružen luksuzom, blicevima i šapatima, zarobljen u stvarnosti za koju nikada nije mislio da će je doživeti.
