Primетila sam na leđima svog tasta čudne plavičaste tragove, a on se samo odmahnuo rukom, ubeđujući me da je slučajno pao 😱😨. Ali ubrzo sam saznala istinu, koja je bila mnogo strašnija.
Ujutru je moj petogodišnji sin dotrčao do mene, bled i sa širom otvorenim očima od straha.
— Mama… šta je to na dedinim leđima?
— Kako to misliš?
— Video sam… plavo je. Ne, čak crno… Da li je bolestan? Zašto je tako?
Pokušala sam da ga umirim — deca često preuveličavaju. Ali nelagodnost je ostala. Na kraju krajeva, ne bi izmislio tako nešto bez razloga.
Posle ručka sam odlučila da proverim. Pokucala sam na svekrovu sobu i tiho otvorila vrata. Stajao je pred ogledalom bez košulje, pogrbljen, posmatrajući svoja leđa.
Kad sam se približila, zaista sam se uplašila. Na njegovim leđima bili su tamni tragovi — različitih veličina, na više mesta duž kičme, na lopaticama, pa i niže. Bilo ih je više od deset i izgledali su sveže.
— Bože… šta vam se desilo? — izletelo mi je.
On se brzo okrenuo i odmahnuto rekao:
— Pa pao sam… Znaš kako je, godine. Noge izdaju.
Ali glas mu je bio zategnut. Bio je nervozan. Ruke su mu se tresle. Kad sam predložila da ga odvezem kod lekara, naglo je rekao:
— Proći će samo. Ne treba nikoga. Ne obraćaj pažnju.
Ali nisam mogla da zaboravim. I već posle nekoliko dana istina se sama pojavila — mnogo čudnija nego što sam očekivala.
Noću sam otišla u kuhinju po čašu vode. Prolazeći pored njihove spavaće sobe, čula sam glasove.
— Molim te… boli me… prestani, ostavi me — gotovo molećivo je govorio svekar.
Zatim se čuo glas svekrve, ljut, iritantan:
— Sam si kriv. Zaslužio si!
Posle toga čula sam tiho uzdisanje svekra, toliko bolno da sam zastala. Nisam mogla izdržati i otvorila vrata njihove spavaće sobe.
Ono što sam videla unutra me užasnulo 😨😱
Muškarac je ležao na stomaku, pokrivajući lice rukama. Svekrva je sedela pored i radila nešto na njegovim leđima. Tek kada sam se približila, shvatila sam — koristila je male iglice.
— Šta radite?! — izletelo mi je.
Svekrva je podigla glavu, potpuno neuznemirena.
— Šta-šta… lečim ga. Bole ga leđa, znaš i sama. Prijateljica mi je rekla da akupunktura pomaže. Pa evo, pokušavamo. Kod nje je sve prošlo!
Gledala sam u nju, ne verujući šta čujem.
— Ali vi niste lekar! To se ne radi običnim iglama iz apoteke! Tu je potrebna sterilnost, znanje… Mogli ste mu ozbiljno naškoditi! Zato su mu leđa puna modrica!
Eto šta je stajalo iza misterioznih tragova: nikakva bolest, nikakav pad… samo neiskusno i rizično samolečenje koje su zajedno pokušavali, ne shvatajući posledice.
Pažljivo sam izvadila poslednju iglicu i čvrsto rekla:
— Sutra idemo kod pravog lekara. I više nikakvih eksperimenata.
