Svaki dan, 70-godišnji penzioner odlazio je u istu mesaru i naručivao četrdeset kilograma govedine.
Mesar, znatiželjan zbog tako velike narudžbine, jednog dana je odlučio da istraži šta ona zapravo radi sa tom količinom mesa, i ono što je otkrio nadmašilo je sve što je mogao da zamisli.
Stara žena bila je mala i sklupčana, umotana u istrošen kaput, a njene naborane ruke držale su dršku udubljenog metalnog kolica. „Četrdeset kilograma, kao i obično“, odgovorila je dok je klizila gomilu novčanica preko pulta.
Mladi mesar tiho je merio komade mesa, ne mogući da sakrije svoje iznenađenje. Četrdeset kilograma – svaki dan. Isprva je mislio da hrani veliku porodicu, ali su nedelje prolazile, a rutina se nije menjala.
Žena je jedva govorila, nikada nije srela njegov pogled i nosila sa sobom čudan metalni miris koji je podsećao na rđu i raspadanje. Uskoro su na pijaci počele da kruže šaputanja:
– „Sigurno hrani čopor pasa.“
– „Ne, čuo sam da negde vodi ilegalni restoran.“
– „Možda ima zamrzivač pun mesa za zimu.“
Mesar je odbacivao glasine mašući rukom, ali radoznalost mu je ipak bockala um. Konačno, jedne ledene večeri, odlučio je da je prati.
Sačekao je da ona krene, vukući svoju tešku kolica po zasneženim ulicama. Žena je kretala polako, ali odlučno, prema periferiji grada. Prošla je pored redova napuštenih garaža i na kraju se zaustavila pred starom, ruiniranom fabrikom, zatvorenom više od deset godina.
Ona se uvukla unutra s mesom, nestajući u senci. Dvadeset minuta kasnije, ponovo je krenula u potragu, sada praznih ruku. Sutradan, isto se ponovilo.
Treće veče, nesposoban da se suzdrži, mesar je odlučio da je prati unutra. Vazduh je bio ispunjen uznemirujućim mirisom: krvi, gvožđa i nečeg divljeg. Zatim je čuo tihi, duboki urlik koji mu je izazvao jezu.
Gledajući kroz pukotinu u zidu, zaledio se.
U pećinskoj prostoriji nalazila su se četiri ogromna lava, njihova zlatna oka sijala su u slabom svetlu. Kosti i ostaci mesa bili su razbacani po podu. U jednom uglu, na poderanoj fotelji, sedela je stara žena, mazeći jedno od životinja i tiho mumlajući:
„Polako, moji dragi… uskoro ćete imati još jedan borbu… ljudi će biti ovde da vas gledaju…“
Mesar je pao, bez daha. Jedan od lavova zarežao je, tresući celu zgradu. Stara žena je uhvatila glavu.
„Šta radite ovde?!“ promrmljala je glasom više životinjskim nego ljudskim.
Uplašen, mesar je pobegao napolje i pozvao policiju.
Kada su policajci stigli, istina je izašla na videlo. Ova žena je nekada bila zoološka naučnica i sakupila je nekoliko lavova nakon zatvaranja lokalnog zoološkog vrta „da ih spasi od gladi“. Ali s vremenom, očaj i pohlepa iskrivili su njene motivacije.
