Moja ćerka mi je rekla da se ili moram prilagoditi očekivanjima njenog muža, ili da se iselim. Nasmešio sam se, uzeo kofer i tiho izašao.
Nakon nedelju dana… video sam 22 propuštena poziva. Ključevi su mi i dalje bili topli u ruci kada sam otvorio ulazna vrata. Vrećice sa namirnicama zarezale su u zapešća. Popodnevna svetlost subotnjeg dana ulazila je kroz zastore u dnevnu sobu, obasjavajući sve nežnim prolećnim sjajem koji me obično oraspoloži. Ali ne danas.
Hari se raširio u mom kožnom fotelji — poslednjem poklonu od Marte pre njene bolesti. Njegove čarape visile su preko naslona za ruke, a u ruci je držao polupunu bocu piva. Na stomaku mu je ležao daljinski, kao da je to njegov fotelj, njegov dom.
— Stari — rekao je, ne skrećući pogled sa košarkaške utakmice. — Pošto već stojiš, donesi mi još jedno pivo iz frižidera.
Polako sam stavio torbe na pod. Crvene trake od ručki ostajale su na mojim rukama.
— Šta si rekao?
— Sve si čuo savršeno — odgovorio je Hari, ne gledajući me.
Prošao me je jeza kroz grudni koš. To pivo sam kupio posebno za njega — za moju socijalnu penziju.
— Hari, upravo sam ušao. Prvo treba raspakovati namirnice.
Sada se okrenuo prema meni sa izrazom koji sam već video: kao da sam se razmaženo ponašao.
— Kakvu dramu igraš? Već stojiš, a ja sedim udobno.
— Drama je u tome što je ovo moj dom.
Hari je naglo spustio noge na pod i ustao. Njegova visina je bila zastrašujuća, kao oružje.
— Tvoj dom? Smešno. Mi ovde živimo. Mi plaćamo račune. Mojim novcem.
U tom trenutku ušla je moja ćerka Tifani. Videla je napetost između nas.
— Šta se dešava?
— Tvoj otac je tvrdoglav — rekao je Hari, gledajući me. — Samo sam tražio pivo, a on je napravio scenu.
Pogled ćerke bio je pun razočaranja.
— Tata, samo donesi. Nije vredno svađe zbog toga.
Ali Hari je i dalje pritiskao. Prišao je bliže.
— Slušaj, Klarke. Ako želiš da ovde živiš mirno — živi po pravilima.
— “Naša kuća” — smireno sam ispravio.
— Upravo tako — pridružila se ćerka. — Tata, moraš odmah da odlučiš. Ili slušaš mog muža, ili… izlaziš.
Pogledao sam je, pokušavajući da vidim onu malu devojčicu koja se nekada sakrivala u mojim rukama tokom oluje. Ali ispred mene stajala je odrasla žena sa nepoznatim licem.
— Dobro — rekao sam tiho.
Harijev osmeh je zamro, misleći da je pobedio.
— Sjajno. A šta je sa pivom…
— Pakujem stvari.
Njegov osmeh je nestao. Tifani je otvorila usta od iznenađenja. Okrenuo sam se i otišao u spavaću sobu.
Posle nekoliko minuta, kofer je bio spakovan. Fotografiju Marte sam stavio u bočni džep. Izašao sam iz kuće.
