Tomas Rajner, 64-godišnji farmer iz Nebraske, kao i obično je rano ujutru izašao da pregleda svoja polja soje.
Otkako mu je žena preminula, živeo je sam, i svako jutro bilo je isto—sve dok jednog dana među izdancima nije otkrio nešto neobično.
Desetine sićušnih, providnih, plavičastosivih jaja bila su razbacana po delu zemlje na koji je upravo pala lagana kiša.
Bila su raspoređena kao da ih je neko namerno razbacao. To nije ličilo ni na šta što je Tomas ikada video. Jaja su delovala previše mala za ptice, a prevelika za insekte.
Umesto da ih dodirne, odlučio je da ih uslika i pošalje obližnjem biologu.
Stručnjaci sa Univerziteta u Nebraski stigli su narednog dana. Nakon brzog pregleda mesta, zaključili su da se ne radi ni o kakvoj biološkoj opasnosti niti o nekoj anomaliji.
Tomas je otkrio leglo jaja pegave drvoljube, vrste žabe za koju naučnici tvrde da postaje sve prisutnija u tom području usled klimatskih promena i povećane vlažnosti.
Ono što je bilo neobično jeste činjenica da su se jaja nalazila na zemlji, a ne u vodi, kao što je uobičajeno.
Prema rečima biologa, ženka je verovatno položila jaja u privremeni bazen koji se formirao između redova biljaka nakon obilnih kiša. Možda je pokušala da se prilagodi novonastalim uslovima, a možda je jednostavno pogrešila.
Tomas je bio šokiran kada je nakon nekoliko dana saznao da su se neka jaja zaista izlegla u male punoglavce. Odvojio je mali prostor i napunio ga vodom kako bi mogli da nastave da rastu.
Nažalost, zemlja se brzo osušila, što je dovelo do uginuća preostalih jaja.
