Stariji muškarac mirno je sedeo na ivici starog drvenog mola i pecao, kada su mu prišla trojica momaka sa drskim osmesima — ali nisu ni slutili kako će se ovaj susret završiti za njih… 😲😱
Jutro je bilo tiho i hladno. Lagana magla širila se preko vode, skrivajući daleku obalu. Starac je sedeo na sklopivoj stolici, držeći štap za pecanje i pažljivo posmatrao plovak. Pored njega je stajala metalna kanta, u kojoj je već prskala par uhvaćenih riba.
Tišinu su prekinuli koraci.
Troja momaka prišla su mu s leđa, glasno razgovarajući i pogledima se ispitivajući. U njihovim glasovima osećala se sigurnost ljudi naviknutih da im niko ne protivreči.
— Hej, dedo, nisi li ti lokalac? — nasmejao se jedan od njih.
— Znaš li uopšte gde sediš? — dodao je drugi.
— Ovo je naše jezero. Ako hoćeš da pecaš ovde — plaćaj.
Starac se nije odmah okrenuo. Smireno je povukao štap, proverio strunu i tek onda, blago okrenuvši glavu, odgovorio mirnim glasom:
— Jezero je zajedničko. Ovde je sve besplatno. Imam pravo da budem ovde i radim šta hoću.
Momci su se pogledali i nasmejali.
— Čuo si ga? — rekao je jedan. — Objašnjava nam prava.
— Poslednji put ponavljam — glas mu je postao strožiji — ili plaćaš… ili se skloni odavde.
Starac se ponovo okrenuo vodi, kao da momaka jednostavno nema.
I upravo je to izazvalo njihovu bes.
— Šta, dedo, gluv si?
— Hej! Pričamo s tobom!
Jedan od momaka naglo je zakoračio napred i svim silama udario u kantu. Metal je tupo zazvonio, i kanta zajedno sa ribom odletela je u vodu.
Starac se nije ni pomerio. Samo je ispravio štap i ponovo gledao plovak.
Momci se više nisu smejali.
— Rekao sam, ili plaćaš, ili se sklanjaj — promrmljao je jedan kroz zube.
Tišina. Starac je ćutao. Ignorisao ih je. To je bilo gore od bilo kakvog odgovora.
— U redu… — tiho je rekao onaj koji je stajao najbliže. — Izgleda da drugačije ne razume.
Podigao je ruku, stisnuo pesnicu i zakoračio napred, već zamahujući da udari starca.
Ali upravo u tom trenutku dogodilo se nešto vrlo neočekivano 😯😨 Nastavak priče možete pronaći u prvom komentaru 👇👇
I u tom trenutku sve se desilo prebrzo. Starac je naglo ustao.
Jednim pokretom je uhvatio ruku napadača, zavrtio je tako da je ovaj zavikao i u istoj sekundi završio na daskama mola. Drugi je jurnuo napred — ali dobio kratak, precizan udarac u trup i sagao se, hvatajući se za stomak.
Treći je pokušao da se povuče, ali je sapleo o ivicu daske i s tupo prskanjem pao u vodu.
Starac je stajao uspravno. Njegovi pokreti bili su mirni, kao da je jednostavno obavio uobičajen posao.
Pogledao ih je odozgo i tiho rekao:
— Još ne znate s kim ste se upustili u igru.
Jedan od momaka pokušao je da ustane, mršteći se od bola.
Starac je nastavio, sada malo strožim tonom:
— Radio sam trideset godina u specijalnoj policiji. Takve kao vi video sam na stotine.
Napravio je korak napred, i to je bilo dovoljno da se zamrznu.
— Nestanite odavde. Dok još možete da hodate.
Momci su se pogledali. U njihovim očima više nije bilo smeha ni drskosti — samo zbunjenost i strah.
Više niko nije raspravljao. Otišli su jednako brzo kao što su došli.
Starac se mirno vratio svom stolcu, seo, uzeo štap za pecanje i pogledao u vodu, gde su talasi od pada vödra već skoro nestali.
Kao da se ništa nije desilo.
