— Pa kako je, odlikašice? Jesu li ti pomogle tvoje zlatne medalje? Pogledaj šta smo mi postali — a kako ti jadno izgledaš — rekla je Justine podrugljivim glasom na okupljanju bivših učenika.
Eleonora je duboko udahnula. Znala je da ovi ljudi u njoj i dalje vide onu istu: tihu, skromnu, gotovo neprimetnu devojku.
Prošlo je već petnaest godina od završetka škole.
Eleonora je zastala na pragu restorana. Bučna sala dočekala ju je zvukom žive muzike i žamorom razgovora. U vazduhu su se mešali mirisi svežeg hleba, prženog mesa i skupih parfema. U sredini sale stajao je dugačak sto za kojim su već sedeli njeni bivši školski drugovi: Justine, Lukas, Frederik, Isabelle i Marcel.
Popravila je svoju smaragdnu lanenu haljinu i ušla uspravnog držanja. Svaki njen pokret zračio je smirenošću i samopouzdanjem.
— O, pogledajte samo ko je došao! — glasno je objavila Justine kada je primetila Eleonoru. U školi je bila kraljica razreda, a sada je blistala u crvenoj haljini, sa savršeno sređenom kosom.
— Eleonora? Nismo očekivali da ćemo te videti — dodao je Lukas, bivši sportista koji je sada izgledao drugačije: ozbiljnije, ali sa vidljivim tragovima vremena.
Eleonora ih je tiho pozdravila i sela na prazno mesto na kraju stola. Razgovor za stolom već je bio u punom jeku. Svi su pokušavali da pokažu koliko su uspešni: pričalo se o skupim automobilima, prestižnim putovanjima i stanovima u centrima gradova.
— Eleonora, a čime se ti baviš? — glasno je upitala Justine, kao da želi da ućutka sve ostale.
Svi su se okrenuli prema njoj. Eleonora nije žurila da odgovori. U rukama je držala čašu vode, koju je spustila na sto laganim, gotovo neprimetnim pokretom.
— Sećamo se da si uvek bila sa knjigama — nastavila je Justine, naginjući se napred. — Pa šta? Čemu ti je to poslužilo?
Nekada su je zvali „Strašilo“. Nosila je velike naočare, stare džempere svog brata i gotovo uvek je sedela nad udžbenicima. Pomagala je drugovima da prepisuju, da uče za testove i uvek je ostajala po strani njihovog podsmeha.
— Pa kako je, odlikašice, jesu li ti pomogle tvoje zlatne medalje? Pogledaj šta smo mi postali — ponovio je Justinin glas.
Smeh se ponovo razlegao, ali Eleonora je ostala mirna. Njen pogled je bio topao, ali odlučan. Ti ljudi su i dalje živeli u prošlosti, ne shvatajući da je tokom tih godina izgradila potpuno drugačiji život.
— Izvinite, mogu li vas zamoliti za trenutak? — oglasio se glas muškarca u elegantnom odelu. Delovao je pomalo nervozno. — Moja supruga svakog dana gleda vaše reportaže. Odmah vas je prepoznala na ulazu i zamolila da se slikamo.
Eleonora se nasmešila i pristala. Nakon fotografije vratila se za sto, a atmosfera se promenila: smeh je nestao.
— Sačekaj… — rekla je Justine polako. — Ti… ko si ti?
— Ja sam novinarka — odgovorila je Eleonora.
— Danas to kaže svaka druga osoba — nasmešio se Frederik.
— Vodim istraživački program na nacionalnoj televiziji. Moji reportaži pomogli su da se razotkriju desetine velikih korupcionaških afera širom Evrope — objavila je Eleonora.
Justine je uzela telefon, a nakon nekoliko sekundi lice joj je pobledelo. Na ekranu je bila fotografija Eleonore sa naslovom:
„Eleonora Steiner — novinarka koja razotkriva najveće korupcionaške afere u Evropi.”
— To… si ti? — prošaputala je Justine.
Eleonora je klimnula glavom.
— Jednostavno sam mnogo učila, naporno radila i nikada nisam odustajala.
Tišina za stolom bila je potpuna. Više se niko nije smejao. Eleonora je ustala, uzela torbicu i rekla:
— Drago mi je što sam vas videla.
Napustila je restoran sa istom gracioznošću sa kojom je i ušla, ostavljajući ljude u blagom šoku. Njihov svet je ostao isti, a ona je dokazala da snaga i uspeh dolaze kroz rad, a ne kroz izgled ili veze.
