— Lucy — Aleksandrov glas zvučao je hladno i odlučno — spakuj svoje stvari za sutra. Stan je sada moj.
Popravio je rukave plave košulje, ali oči su mu bile nemilosrdno mirne. — Pre venčanja, sve je bilo na moje ime. Zaboravi na ženske suze i teatralne scene.
Lucy je stajala pored sudopere, posmatrajući kako hladna voda udara u tanjir. Kapljice su padale na kecelju, ali se nije ni pomerila. Polako je zatvorila česmu, obrisala ruke waflom krpom i pažljivo je okačila na kukicu. Tek tada je pogledala muža.
— Dobro — rekla je smireno. — Sutra me ovde neće biti.
Aleksandar je trepnuo. Očekivao je scenu: viku, suze, dramu šesnaest godina zajedničkog života, koje je svaki od njih smatrao neprocenjivim. Ali ispred njega je stajala Lucy—sabrana, tiha, gotovo neprobojna. Uzela je sunđer i nastavila brisanje stola, izbegavajući ključeve.
Pre šesnaest godina bilo je drugačije.
Lucy je imala dvadeset šest godina i radila je u maloj kopirnici u podrumu stare zgrade. Soba je uvek zujala od štampača, mešajući miris zagrejane tehnike sa aromom svežeg mastila.
Jednog februarskog večera, tokom mećave, Aleksandar je ušao. Hitno je trebao da odštampa veliki fascikl planova. Visok, sa blagim rumenilom na licu, šalio se dok je stari Rizograf polako obrađivao listove.
— Radite li ovde celu noć? — upitao je, pružajući tople listove papira.
— Večeras da — odgovorila je Lucy. — Moram ranije da završim da sutra stignem s mamom kod lekara.
— Loše se oseća?
— Ozbiljna bolest — tiho je rekla Lucy. — Teško hoda, desna ruka jedva funkcioniše.
Aleksandar nije otišao. Sledećeg dana se vratio s toplim čajem i kiflom sa sirom i ponudio da ih odveze kod lekara svojim starim autom. Delovao je izuzetno pouzdano: osetljiv, pažljiv, a istovremeno samouveren.
Popravljao je kapanje česme u kuhinji, satima slušao priče Ane—Lucyine majke—klimajući glavom, osmehujući se i ne žureći.
— Zadrži ga, kćeri — šaptala je majka. — Dobro je dete.
Venčanje je bilo tiho, skoro tajno. Aleksandrova majka je sedela uspravno i sve gledala s prezirom: pohabani linoleum, stare stolice, jeftine salvete.
— Šta da se radi. Devojka bez konekcija, prazna kao sokol — govorila je. — Ali ako je Aleksandru važno, odgajićemo je.
Aleksandrovi roditelji su mladima poklonili trosoban stan. Poklon je bio strogo na ime sina.
— Tvoj sobu u domu ćemo izdati — naredio je Aleksandar, bacajući kutije u predsoblje. — Pare će dobro doći.
Lucy se nije protivila. Uredila je kuću: oprala prozore, sašila navlake za kauče, naučila da peče kolače koje je Aleksandar voleo. Uskoro se rodila ćerka, Emma.
Noći su postale beskonačne: plač, mokre pelene, ljuljanje kolica, toplo mleko. Aleksandar je u međuvremenu razvijao karijeru, smatrajući da je njegov doprinos porodici plaćanje računa i rad.
Sve se promenilo nakon smrti Lucyine majke.
Jednog maglovitog novembarskog dana, Lucy je sedela pored praznog kreveta, pritisnuvši majčin vuneni džemper uz lice, ne mogavši čak ni da plače. U njoj je bila praznina koju ništa nije moglo popuniti.
Te večeri, posle sahrane, Aleksandar je skinuo crnu kravatu i bacio je preko naslona stolice.
— Konačno je gotovo — rekao je sa olakšanjem. — Sutra ćemo moći mirno da spavamo. Stan je uvek mirisao na lekove.
Lucy je podigla pogled. U Aleksandru nije bilo ni trunke saosećanja—samo iritacija i umor od poslednjih godina.
Prošlo je mnogo godina. Emma je odrasla i krenula u srednju školu. Lucy je saznala da je trudna—test je pokazao dve crtice.
— Šališ li se? — vikao je Aleksandar. — Imam četrdeset tri godine! Koje dete?! Moram na službeni put, da zamenim auto! Odluči sama! Ne treba mi ovo!
— Rodit ću — tiho je rekla Lucy.
Ilja je rođen miran, ali Aleksandar jedva da mu je obraćao pažnju. Umesto toga, brinuo se o sebi: bazen, frizer, skupi sako, miris ženskih parfema u ormaru.
Istina je izašla banalno. Stara prijateljica je pozvala:
— Lucy, ne stavljaj slušalicu. Videla sam Aleksandra sa mladom ženom. Drže se za ruke. Potpuno mladi.
Lucy nije pravila skandal. Pozvala je Daniela—bivšeg istražitelja, sada privatnog agenta.
Sastali su se u kafiću. Daniel, snažan muškarac, stavio je pred nju žutu kovertu. Unutra—fotografije: Aleksandar i mlada žena, kupovina, ljubljenje, penju se stepenicama novog doma.
— Šta ćeš uraditi? — pitao je Daniel. — Ako bude potreban sud, materijal je spreman.
— Za sada sud nije potreban — odgovorila je Lucy. — Hvala ti na poslu.
U njoj nije bilo ni besa ni suza. Samo hladna, kristalno jasna odlučnost.
Posle mesec i po, Emma je završila školu i podnela dokumenta za univerzitet. Dokumenta, punomoćja, saglasnosti—sve je trebalo srediti.
Aleksandar je trebalo da ode na jug na dve nedelje. Zvanično—konferencija. U stvarnosti, iznajmio je stan za mladu ženu.
— Aleksandre, slušaj me — rekla je Lucy. — Moramo da sredimo dokumenta za Emmu. Sama neću moći.
— Koja dokumenta?! — vikao je. — Za tri sata avion!
— Upravo zato. Idemo kod notara, pripremamo punomoćje. Potpisaću sve umesto tebe.
Aleksandar, nezadovoljan, kliknuo je jezikom.
U notarskoj kancelariji je mirisao papir i prašina. Aleksandar je sedeo u fotelji, pisao poruke i nije podizao pogled.
— Da li ste pažljivo pročitali tekst? — upitala je notar. — Punomoć daje pravo da se upravlja celokupnom imovinom, uključujući transakcije.
— Da, da, pročitao sam, sve je u redu — mahnuo je rukom Aleksandar. — Gde da potpišem?
Dok je on odmarao na južnoj obali, Lucy je delovala. Prodala je sobu u domu, zatim trosoban stan. Cena malo ispod tržišta, transakcija je protekla savršeno. Novac je prebacila na svoj račun i kupila prostran dvosoban stan na svoje ime.
Aleksandar se vratio preplanul, sit i nije primetio ništa.
I došao je večernji čas.
— Sutra me ovde neće biti — smireno je ponovila Lucy.
Sledećeg dana Aleksandar je stigao. Na zadnjem sedištu kukala je tašta, proveravajući da li je Lucy odnela televizor. Napred — mlada žena.
Popeli su se sprat. Aleksandar je sigurno prišao vratima, provukao ruku ispod otirača — prazno.
— Zaboravila si da staviš, lenjo — promrmljao je i pritisnuo zvono.
Vrata su se otvorila. Na pragu je stajao Daniel.
— Dobro jutro — mirno je rekao. — Koga tražite?
Aleksandar je ostao bez reči.
— Ko si ti?! Šta radiš u mom stanu?! Gde je Lucy?!
— Pogrešili ste. Ovo više nije vaš stan. Lucy ovde ne živi.
— Kako to?! Dao sam stan sinu! — viknula je tašta.
— Patrola dolazi za deset minuta. Prvo pročitajte. Stan je prodat. Ovo su novi vlasnici.
Aleksandar je zgrabio dokument. Licem je pobledeo.
— Nisam pročitao… Mislio sam da je za Emmu…
— Lucy je tražila da ga predam — rekao je Daniel.
Unutra je bio ček — deo koji je pripadao Aleksandru nakon dugova.
— Kako je prodat?! Gde ćemo živeti?! — vrisnula je mlada žena.
— Sačekaj, ovo je prevara… — pokušao je da je zagrli Aleksandar.
— Advokati? Za kakve pare? — oštro je odgovorila i otišla.
Lucy je u drugom delu grada raspoređivala namirnice u novoj kuhinji. Nije bilo skupih renoviranja, ali bilo je prijatno.
Ilja je gurao igračku kamion, Emma veselo javljala da je položila ispit. Lucy je stavila čajnik na šporet i nije se radovala. Bilo je dovoljno da povrati svoje, zatvori vrata i krene dalje.
Život se nastavio. U njemu su ostali samo oni koji su to cenili.
