Martin je bio siguran da će ga te večeri svi diviti.
Dan ranije su ga pohvalili na poslu zbog pravovremeno predatog izveštaja i od tada je kao da je porastao pola metra. Šetao je po kući sa izrazom vladara sveta, govorio zapovedničkim tonom i nervirao se ako bi večera kasnila i samo nekoliko minuta.
— Sofi, košulje treba peglati pažljivije. Sada imam drugačiji status — upozoravao je.
Smeškala sam se. Nema smisla raspravljati se sa čovekom koji je pijan od svoje važnosti. Bolje je delovati.
Pogotovo što sam imala razlog.
Mesec dana ranije bili su moji rođendani. Martin ih je zaboravio. Otišao je sa mamom, Klarom, da biraju zastore. Bez cveća. Bez poklona. Čak i bez običnog „srećan rođendan“.
— Pa nisi pravila veliku proslavu — slegnuo je ramenima. — Zašto onda čestitati?
Tada nisam ništa rekla. Ali sam izvukla zaključke.
Njegov četrdeset i treći rođendan slavili smo kod kuće. Za stolom — porodica, prijatelji, kolege sa posla. Martin je sedeo na čelu stola, a Klara je kritički ocenjivala hranu.
— Meso je malo tvrdo — primetila je. — Martin sada ima stres, gradi ozbiljnu reputaciju.
Martin je pokucao čašom:
— Sofi, donesi drugi sos. I gde su masline?
Smeškala sam se. Sve je išlo po planu.
Kada je došlo vreme za poklone, već je zračio zadovoljstvom. Koverte, kutije, čestitke. I na kraju — moj poklon. Velika, elegantna kutija sa mašnom.
— Sigurno satovi o kojima sam pričao — rekao je zadovoljno. — Daj ovamo.
— Prvo reci par reči gostima — mirno sam zamolila. — Pošto si danas u centru pažnje.
Ustao je, ispravio sakoi i počeo da govori.
— Prijatelji, znate kroz šta sam prošao. Sve što danas imam rezultat je mog rada i discipline. Na poslu me cene, rukovodstvo mi poverava važne projekte. Uvek ostvarujem ciljeve. Navikao sam da budem lider — kod kuće i na poslu.
Gosti su se pogledali.
— Mnogo radim, izdržavam porodicu, donosim odluke. I smatram da zaslužujem poštovanje.
Sedeo je sa zadovoljnim izrazom lica.
— Prelep govor — klimnula sam glavom. — Otvori.
Podigao je poklopac.
Unutra je bila nova profesionalna bušilica i račun iz prodavnice građevinskog materijala.
— Šta je ovo?! — pobledeo je.
— Poklon, dragi. Sam si rekao da treba da previsiš police mami. Ja sam pažljiva supruga. Brinem o porodici.
Za stolom je nastala tišina.
— Sramotiš me! — izbio je.
— Ne — odgovorila sam smireno. — Samo vraćam poštovanje tamo gde ga već dugo nema.
Pre mesec dana si pokazao da moja osećanja ništa ne znače. Danas sam pokazala da to više neće biti tako.
Usput — stan je moj. Kada gosti odu, možeš da spakuješ svoje stvari. Ne zaboravi bušilicu. Ima garanciju.
Niko ga nije podržao. Ni prijatelji, ni kolege s posla. Njegova važnost je pukla kao balon.
Posle sat vremena gosti su otišli. Četrdeset minuta kasnije otišao je zajedno sa majkom.
U stanu je postala tišina i lakoća.
I kažem svakoj ženi: ne navikavajte se na nepoštovanje. Ako vam neko dozvoljava da gaze vaša osećanja — ponavljaće to iznova i iznova.
Ponekad je najbolji poklon za muškarca granica koju konačno postavite.
