Kada je Lia otvorila oči, svet je izgledao kao da je prekriven mat zavesom. Bele zidove bolničke sobe obuzimala je drhtava izmaglica, poput odraza na vodi, a u njenim grudima nije kucao bol — već praznina. Ona vrsta praznine koja ne dolazi od bolesti, već od slutnje da je pred njom — poslednja tačka.
Znala je da joj je stanje teško, ali nije mislila da je baš toliko loše. Ipak, ono što je čula kroz poluzatvorene kapke steglo joj je srce.
— Stanje je nestabilno… — govorio je načelnik. — Funkcije jetre se naglo pogoršavaju. Ostalo je malo vremena. Učinićemo sve što možemo, ali…
Njegov glas je utihnuo.
A pored njega — drugi glas. Onaj koji je nekada toliko volela, kojem je verovala, kojeg je branila čak i od sopstvenih sumnji.
Oliverov glas.
Nije videla njegovo lice, ali po tonu je znala: stoji nepomično, sluša, i u njemu ne radi tuga… već nešto drugo. Hladno. Iščekujuće.
Vrata su se otvorila.
Oliver je ušao sigurnim korakom, poput čoveka koji je došao da preuzme ono što mu odavno pripada. Držao je buket — previše jarkih boja za bolničku sobu — i seo pored nje. Uzeo je Liju za ruku, nagnuo se i, misleći da je bez svesti, prošaputao reči koje su joj zauvek promenile srce:
— Konačno… Sve tvoje biće moje.
Rekao je to tako tiho, kao da govori o nečemu sasvim običnom, gotovo prijatnom. Ni trunke oklevanja, ni senke žaljenja.
„Dakle, to si ti zapravo?“ pomislila je Lia, ne usuđujući se da otvori oči.
Sve njihove zajedničke godine, snovi, noćni razgovori — u jednom trenutku postali su scenografija. Pozadina iza koje se krio njegov pravi cilj.
Trebao mu je novac.
Njen novac.
Kada je izašao u hodnik, njegov glas je postao drugačiji: mekan, gotovo ganut.
— Molim vas, pazite na nju… — rekao je medicinskoj sestri. — Ona je sve što imam.
Lia je okrenula lice prema zidu. Da ne vidi njene suze. Da ne vidi kako se raspada poverenje koje je godinama gradila.
Nije znala koliko je vremena prošlo. Možda nekoliko minuta, možda sat. Ali odjednom su se u hodniku začuli tihi koraci i škripa kolica čistačice.
Lia je skupila snagu:
— Devojko… molim te… priđi.
Na vrata je provirila mlada čistačica — sitna, sa velikim tamnim očima. Na bedžu je pisalo ime „Marija“.
Nesigurno je ušla:
— Da li se loše osećate? Da pozovem lekara?
— Ne lekara… — Lijin glas bio je slab, kao da je svaka reč korak po tankom ledu. — Treba mi pomoć. Tvoja pomoć.
Marija je prišla bliže — oprezno, ali s empatijom. Lia je videla kako joj drhte prsti: verovatno se prvi put našla u takvoj situaciji.
— Ako uradiš ono što ću te zamoliti… — Lia joj je stegla ruku. — Tvoj život će se zauvek promeniti. Nikada više nećeš morati da čistiš tuđe podove.
U Marijinim očima zatreperio je strah.
— Šta treba da uradim?
I Lia joj je ispričala. Polako. Precizno. Sa svom jasnoćom koju je imala.
Te večeri Marija je jurila gradom poput senke. Ušla je u Lijinu kuću. Otvorila sef sa šifrom. Uzela dokumenta. Sastala se s advokatom. Obavila pozive. Potpisala punomoći koje su već čekale — Lia ih je pripremala odavno, ali nije imala hrabrosti da ih upotrebi.
Pred zoru je sve bilo gotovo.
Celokupna imovina — kuća, računi, posao, investicije — preneta je na humanitarnu fondaciju koju je Lia tajno osnovala iza muževih leđa. Marija je dobila mali procenat fondacije — za dostojanstven i pošten početak.
Vratila se u bolnicu umorna, ali spokojna.
U Lijinim očima se prvi put posle mnogo sati pojavilo olakšanje.
— Uspelo ti je — prošaputala je.
— Da — Marija joj je stegla ruku. — Sve je sređeno.
Oliver je ušao u sobu s maskom brige, koja je delovala kao da je navučena na silu.
— Kako se osećaš, ljubavi moja? — upitao je, nagnuvši se kao da će mu srce pući.
Lia ga je pogledala. I odjednom je osetila neobičan mir. Mir čoveka koji se više ničega ne boji.
— Olivere… — rekla je tiho. — Potpisala sam dokumenta.
Njegov osmeh se sledio.
— Kakva… dokumenta?
— Prenela sam svu svoju imovinu na humanitarnu fondaciju. Sve. Do poslednjeg dinara.
Tišina je postala teška kao beton.
Na njegovom licu pojavio se izraz koji Lia nikada ranije nije videla: ne bes, ne strah — već ogoljena, očajna pohlepa.
— Nisi mogla… — prošaputao je. — Sve je to… trebalo da bude moje!
— Predugo sam imala zatvorene oči — rekla je Lia mirno. — Ali sada vidim jasno.
Stegao je pesnice.
— Vrati to! Čuješ li?! To je moj život!
Lia ga je posmatrala smireno, gotovo sa tugom.
— Ne, Olivere. Tvoj život — to su tvoje odluke. A danas si pokazao ko si zaista. Izgubio si sve ne zato što sam ti to uzela. Već zato što nikada nisi voleo ništa osim novca.
Napravio je korak unazad. Prvi put u njenom prisustvu izgledao je zaista usamljeno.
— Izgubio si, Olivere — prošaputala je Lia. — Ne sa mnom. Sa samim sobom.
I u tom trenutku shvatila je da prvi put posle mnogo godina diše zaista slobodno.
