Žena je rađala u bolničkoj sobi zatvora: babica je prišla da je pregleda, a zatim je vrisnula od užasa 😱😱
To jutro u bolničkoj sobi zatvora počelo je tiše nego obično. Na hodniku nisu lupala vrata, nisu se čuli uobičajeni povici. Sve je bilo previše mirno — i to samo po sebi je budilo sumnju.
— Ko je danas na spisku? — upitala je dežurna medicinska sestra, razlažući po stolu zgužvane kartone zatvorenica.
Babica — žena u godinama, umornih očiju, odavno naviknuta na teške slučajeve — jedva je podigla glavu. Tokom godina rada u koloniji videla je mnogo toga: slomljene majke, žene koje su rađale u lisicama, tragedije o kojima se kasnije nije govorilo. Ali nešto u današnjem danu izazivalo je u njoj nejasnu nelagodu.
— Zatvorenica br. 1462 — odgovorila je sestra. — Kontrakcije će početi svakog trenutka. Prebačena je pre mesec dana iz istočnog bloka. Nema ni porodicu, ni dokumenta, medicinski karton je prazan. Jedva da išta govori.
— Ne govori? — podigla je obrvu babica. — Uopšte?
— Samo kratko klima glavom. Nikome ne gleda u oči. Kao da je iznutra potpuno zatvorena.
Škripnula su teška vrata. U sobi koja je više ličila na ćeliju, na uskom metalnom krevetu ležala je trudna žena. Držala je ruke na ogromnom stomaku i gledala u pod. Lice joj je bilo bledo, kosa raščupana. Ali u njenoj nepokretnosti bilo je nešto čudno: ne strah, ne bol, već kao da se potpuno pomirila sa sudbinom.
Babica je prišla bliže.
— Dobar dan, — tiho je izgovorila. — Biću uz vas dok se dete ne rodi. Hajde da vas pregledam.
Žena je blago klimnula.
Babica se nagnula da pregleda trudnicu — i odjednom je vrisnula od užasa.
— Hitno pozovite sveštenika! 😱😱
Nastavak u prvom komentaru 👇👇
Tamo gde je trebalo da se čuje siguran otkucaj malog srca, stajala je zastrašujuća tišina. Doktorka je promenila ugao, pritisla jače, zadržala dah… ali ništa.
Pobledela je.
— Ne čujem otkucaje srca, — prošaputala je.
Čuvarice su se zgledale, osetivši kako napetost ispunjava prostoriju.
Snažne kontrakcije su počele naglo i nije bilo vremena za duga razmišljanja. Babica je stisnula usne i povikala:
— Hitno pozovite sveštenika! Ako se dete rodi mrtvo, ne sme otići u tišini, već uz molitvu.
Žena na krevetu nije izustila nijednu reč. Samo je stegla čaršav među prstima.
I tada je babica ponovo uhvatila zvuk. Najpre tih, kao daleki šapat, a zatim malo jači. Srce… ipak je kucalo. Slabo, isprekidano, ali je kucalo.
— Živ je, — izdahnula je. — On je živ…
Počela je borba za svaku minutu. Kontrakcije su se pojačavale, žena je vrištala, čuvarice su je držale za ruke i ramena, a babica je radila sve što je mogla da sačuva i majku i dete. Delovalo je kao da je vreme u toj ćeliji stalo.
Najzad, nakon mučnih sati, tišinu je presekao tihi zvuk. Najpre jedva čujan, pa jači, snažniji. Dečak. Slab, sićušan, s modrikastom kožom — ali živ.
Brzo su ga prineli kiseoniku, trljali ga dok mu disanje nije postalo dublje. A onda je sobu ispunio snažan, očajnički krik novorođenčeta.
Babica je zatvorila oči, brišući znoj sa čela.
— Hvala ti, Bože…
Zatvorenica je prvi put za sve vreme podigla pogled i nasmešila se.
