Pomogao sam jednom dečaku da se vrati kući, ali kada me njegova majka videla, pobledela je i rekla: „To ste… vi?“
Gledao sam je zbunjeno, a kad je počela da govori, jeza mi je prošla kroz telo i sve oko mene je kao da je stalo.
Vozio sam praznom ulicom, bez razmišljanja o bilo čemu. Samo zvuk kiše i tutnjava motora.
I odjednom — senka. Mali dečak, usred puta, skroz mokar, držao je štene uz grudi.
Naglo sam zakočio. Točkovi su se skliznuli po asfaltu.
— Šta radiš ovde? — vikao sam da nadjačam buku kiše.
Podigao je oči. Štene je drhtalo. Dečak takođe.
— Izgubio sam se… Nisam želeo da ga ostavim samog. Mama je rekla da ne smem, ali sam otišao.
Tiho sam psovao i krenuo unazad.
— U redu, hajde. Vraćamo te mami.
Sedeo je iza mene, držeći štene kao spasonosni prsluk. Krenuli smo.
Posle nekoliko ulica, odjednom reče:
— Ovde. Ova kuća.
Zaustavio sam se. Skočio je, potrčao ka vratima i pokucao.
Vrata su se otvorila. Žena. Umorno lice, pogled — kao električni šok.
Na trenutak je izgledala kao da ne veruje svojim očima — zatim je potrčala napolje i zagrlila dečaka.
— Gde si bio?! — glas joj se slomio, drhtao je od straha i olakšanja.
Držala ga je uz sebe, ljubila po mokroj kosi… i odjednom podigla oči.
Naši pogledi su se sreli.
Zaledila se, pobledela.
— To ste… vi?
Zabručio sam obrve.
— Poznajemo li se?
Napredovala je korak, još držeći sina za ramena.
Glas joj je drhtao. A sledeće reči su mi prošle kroz telo hladnoću, kao da me je kiša prodrla…
— Vi… u tom trenutku… — nije mogla da dovrši rečenicu. Njene usne su drhtale, pogled je skrenuo preko mog ramena, kao da je neko stajao tamo, u tami.
— Izvinite, — rekao sam tiho. — Mislim da se varate.
Ona je odmahnu glavom.
— Ne. Sećam se. Izvukli ste nas iz automobila… te noći, na putu, pre pet godina. Tamo je bio zapaljen cistern kamion.
Držala sam svoje dete, vrištala — i odjednom je neko otvorio vrata… To ste bili vi.
Reči su ostale vešene između nas, pomešane sa zvukom kiše.
Hteo sam da kažem da je to nemoguće — da je te noći moj sin umro, da sam i sama jedva preživela.
Ali nisam mogla.
Dečak je podigao oči prema meni, i u njegovim očima video sam isti izraz koji sam nekada ranije video, neposredno pre nego što sam sve izgubio.
Žena je zakoračila napred.
— Zašto ste došli sada? — upitala je tiho.
Podigao sam pogled ka nebu.
U tom trenutku, imao sam osećaj da se sve ponovo događa.
Ista kiša. Isti strah.
— Možda, — rekao sam, — zato što se neke putevi ne završavaju dok ne saznamo zašto smo ih krenuli.
Ponudila mi je kafu i pozvala me unutra.
Pogledao sam put na trenutak, zatim njena vrata, i pomislio da možda sve ovo nije slučajnost — da je vreme da prošlost ostavimo na putu i uđemo…
Polako sam sišao sa motora i krenuo ka kući.
